“Tommy’s Congo” – Film inspirisan muzikom

Američki kantautor Steve Gunn koga tamošnji kritičari opisuju kao avangardnog gitarskog heroja, meditativnog gitaristu i nadahnutog kantautora izdao je ove godine novi album “Way Out Weather”. Album se našao na šestom mestu čuvene Mojo top liste 50 najboljih albuma 2014. godine.

Nedavno se pojavio video spot za pesmu “Tommy’s Congo” sa ovog albuma, koji je zapravo kratki film inspirisan ovim sedmominutnim virtuoznim muzičkim ostvarenjem. Film je snimljen u Beogradu, reditelj Nikola Ležaić i direktor fotografije Miloš Jačimović okupili su u ovom filmu izuzetno talentovane umetnike.

O snimanju ovog kratkog filma, boravku u New York-u, saradnji sa Steve Gunn-om i još mnogo čemu razgovali smo sa Milošem Jaćimovićem.
Miloš je publici poznat  kao direktor fotografije dva izuzetno uspešna i nagrađivana filma “Tilva Roš“ i “Varvari”, ali i po spotovima sve popularnije Ane Ćurčin i grupe Stray Dogg.

• Da krenemo od kratkog filma inspirisanog muzikom Steve Gunn-a koji nam je i povod za ovaj razgovor. Jako zanimljiva saradnja, muzika Steve Gunn-a, režija Nikole Ležaića, Ana Ćurčin kao jedan od glavnih aktera, Steve Gunn kantautor iz Amerike, spot snimljen u Srbiji… kako je došlo do te saradnje?

Stiva sam upoznao preko zajedničkog prijatelja (Justin Tripp) koji je svirao bas gitaru sa njim na albumima i na turneji sa “The War On Drugs”. Pričali smo neko vreme o tome da radimo spot za neku od pesama, ali se to nije desilo. Onda sam došao nazad u Beograd, na leto, video se sa Ležaićem, koji je izrazio želju da radi muzički video i eto…
Kontaktirali smo Stiva i menadžment i predložili da snimamo video u Srbiji, na šta su oni odlepili, pošto je Srbija neviđeno “hip”. Ekipa koja je radila na spotu su sve naši bliski prijatelji koje smo nahvatali, ubeđivali, molili… Ana Đorđević (vajar), Janko Tadić i Marija Strajnić (scenografi –maj.rs ), Ana Ćurčin (kantautorka), Stefan Đorđević (glavni lik iz filma Tilva Roš i jedan od mladih najperspektivnijih snimatelja). Snimali smo kod Dukata  u kući i tako 🙂
Mislim da imam sreću – to malo ljudi što mi je ostalo u Srbiji su prilično super 🙂

• Šta je tebi kao direktoru fotografije bilo najvažnije dok ste radili film?

Za ovaj video nam je (Ležaiću i meni) bilo bitno da radimo ,,Eastern European Amerikanu” i da bude vođen naracijom. Mislim da se perspektiva malo promenila, odlaskom iz Srbije (Pisma iz Londona, Crnjanski) shvatio sam da koliko god mi pokušavali da budemo zapad – mi smo ozbiljna istočna Evropa, i to je sasvim ok.
Primer: pre no što sam došao u Ameriku, mislio sam da moj akcenat engleskog zvuči kao John Wayne, a onda sam se suočio sa tim da zvučim kao Uncle Boris – end detz okej.
Dok god negiramo svoj identitet nema nam ‘leba, a pritom amerima je Srbija podjednako egzotična kao nama Tajland ili Nepal.

• Da li voliš Steve Gunn-ovu muziku, koji su tvoji omiljeni muzičari?

Volim naravno, ne bih radio muzički video za njega.
Trenutno je ovde jutro, pa slušam Boards of Canada (Hi Scores reissue), a novi albumi u iTunes su mi: Andy Stott – Faith In Strangers, Arca – Xen, Ariel Pink – Pom Pom, Grouper – Ruins… album godine mi je definitivno Sun Kil Moon – Benji.

• Omiljeni filmovi i tvoji uzori, šta je tebe inspirisalo da zakoračiš u svet filma ?

Ove godine me je oduvala Nebraska (Alexander Payne), Neposlušni – taj film me je baš obradovao (hvala Mina Đukić & Hana Selimović) i Her mi je bio super, ali tad sam bio zaljubljen pa se ne računa. Poslednji film koji sam gledao je bio Serpico…

Mnogo volim Woody Allena, opskurni arthouse i noire (posebno Chinatown).

Omiljena vizuelna referenca su mi fotke William Egglestone-a.

• Sa Nikolom Ležajićem radili ste zajedno i film “Tilva Roš”, film je doživeo veliki uspeh, prikazan na brojnim festivalima, nominovan i dobio mnoge nagrade. Koliko je sve to uticalo na tebe i tvoju karijeru i koji su to najdragoceniji momenti sa festivala koje pamtiš?

Da nije bilo Ležaića i filma Tilva Roš, verovatno bih sada radio u pekari Trpko – ništa loše o radu u pekari, nego samo drugačija karijera. Znaš, jedina stvar koja mi nedostaje ovde je jogurt. Možda i rol viršle. Gotovo je – postajem gastarbajter. Nego, mala digresija, jutro je pa sam ogladneo.
Tilva Roš mi je puno značio, mislim da smo imali relativno veliki uspeh sa filmom. Ja nisam nešto puno išao na festivale, a pravo da ti kažem nešto nisam ni veliki ljubitelj.

• Sada si na festivalima sa drugim filmom , koji osvaja i nagrade i publiku, ovog puta reditelja Ivana Ikića  “Varvari“, kako je izgledao rad na tom filmu?

To film putuje, a ja sedim u Bruklinu 🙂
Snimanje je bilo interesantan proces. Veoma turbulentno, puno lomova, uspona i padova. Ponovo, moja je sreća da imam divnu ekipu sa kojom volim da radim – beskajno talentovanog i požrtvovanog Mikšu Anđelića za kamerom, legende srpskih filmskih radnika – šarfere Vilija i Banovića, Lazu key grip-a, Gogu gaffer-a, divne scenografe Zoku i Maru itd. Ivan Ikić je veliki profesionalac i radnik. U njemu sam imao podršku i utehu kada stvari nisu tekle kako su trebale. Nego, sve je to iza nas, film je izašao i koliko čujem prolazi dosta dobro.

• Kako izgleda tvoj život u New Yorku ovih dana , radiš, usavršavaš se ?

Radim dosta. Prvu radnu godinu (2014.) završavam sa preko 80 snimajućih dana na setu, kao freelancer. Meni je super ovde, da mi nije – kapiram da bih se vratio. Ovde mi se sviđa to što svaki rad/uspeh mora da bude kvalifikovan. Uradiš jedno, onda to otvori nešto drugo i tako dalje. Nema instant uspeha i čini mi se da čak i iza najvećeg sranja koje se proizvede stoji veliki rad i trud. Trudim se da ne kenjam mnogo, nego polako… Time will tell.

• Radiš novi film “Granice kiše“, otkrij nam nešto malo o filmu …

Da, novi stari film. Taj film smo počeli da snimamo jedno godinu dana pre Varvara (nisam dobar sa godinama), snimali pola, bilo nam je divno i onda je snimanje prekinuto. Elem, u pitanju je crnogorsko/bosanski arthaus film. Živko Nikolić meets Apichatpong… Ja mnogo volim taj film, te reditelje (Nikolu Mijovića i Vlastimira Sudara – koji žive u Londonu) i nadam se da će, ako sve bude ok, film biti završen idućeg leta.

Hvala ti puno ma ovom razgovoru i želim ti puno uspeha sa novim filmom 🙂

Forget it Jake. It’s Chinatown.
xo Miloš