Lazar Džamić – Promišljena stvarnost

Lazar Džamić – Promišljena stvarnost

 

Lazar Džamić je digitalni strateg i direktor za brend planiranje u ZOO (Zapadna Evropa), Guglovoj kreativnoj agenciji za velike klijente. Prema istraživanju magazina “Marketing Direct” proglašen je za Top 10 digital player tri godine za redom. Uz pomoć njegove ekspertize, svoje digitalne strategije razvijale su kompanije kao što su Waitrose, Visit Wales, Gap, Nandos i mnoge druge. U poslednjih nekoliko godina sarađivao je sa mnogim vodećim svetskim i britanskim brendovima, na projektima koji su obuhvatali brojne aspekte afirmacije brendova u digitalnom domenu. Lazar Džamić deo svog vremena provodi pišući i držeći predavanja na teme iz domena digitalnog marketinga. Ali tu se njegova interesovanja ne završavaju.

Lazar Džamić
Lazar Džamić

Njegove tekstove o najrazličitijim temama možete pronaći u brojnim domaćim i stranim listovima i magazinama uključujući i prestižni Guardian. U svojim tekstovima bavi se raznim fenomenima koji ga intrigiraju, a karakteriše ih istančano promišljanje, u njima se podjednako spretno poigrava i  analizom i sintezom fenomena, i najbitnije ovo promišljanje nije tek radi intelektualne zabave, Lazar nam nudi optimistična kreativna rešenja kako sebe, svoje poslovanje i društvo možemo promeniti na bolje.

Pisac briljatnog uma i promišljenog pera, ovaj vrhunski kreativni mislilac u svojoj bibliografiji pored knjiga koje su poznate svima koji se bave marketingom – Marketing fore i fazoni (1992), PR fore i fazoni (1996), Advertizing (p)Age (2000), No-Copy advertising (2001), objavio je i knjigu Uhvati ritam (1989), poznatu u svetu muzičara kao prvi domaći priručnik za sviranje bubnjeva. Njegova najnovija knjiga “Cvjećarnica u kući cveća” (2012) koja se bavi fenomenom uspeha stripa Alan Ford na Balkanu i sama postaje fenomen kao izuzetna studija mentaliteta ljudi na ovim prostorima.

Sa Lazarom Džamićem razgovarali smo o knjigama, stripovima, muzici, marketingu…

  • Jedna od vaših teza zašto smo voleli Alana Forda jeste da eks-jugoslovenski prirodni društveni sistem nije ni komunizam ni kapitalizam nego nadrealizam, ili nadrealna farsa, luckasta grupa TNT nekako ipak uvek uspe da se izvuče iz problema i preživi, a sav profit odlazi broju 1. Ovaj model zvuči baš poznato na našim prostorima, da li mislite da je ovo nametnut pa prihvaćen model ili je model kreiran kao odraz i posledica našeg mentaliteta?

Bez bivše YU kakva je bila tada, nema ni Alana Forda, bar ne u onom obimu i značaju kakav je dobio kod nas. Mnogi aspekti tadašnjeg društva su jako dobro rezonirali sa poetikom Alana Forda. Po meni, potpuno je simbolička činjenica da je naš nekadašnji Broj 1 (Tito) svoje krajnje boravište dobio u cvećari!

Naša najveća tragedija je to da je AF kod nas dokumentarni zapis, ne fantazija. AF je, možda, prvi ‘reality show’ na našim prostorima! Da bi neko pružio otpor nadrealizmu kod nas, morao bi da pruži otpor čitavoj zemlji, što je prilično nemoguće ako neko želi da ostane u toj zemlji. Morali bi da pružimo otpor nama samima…

cvjecarnica

  • Knjiga “Cvjećarnica u kući cveća”  prevedena je na engleski jezik i podeljena stranim diplomatama da lakše shvate naš mentalitet, da se uklope… da li ste dobili neke utiske od njih nakon čitanja knjige?

Na žalost, ne. Nisam ni sa kim od onih kojima je knjiga data pričao do sada, ali je nešto što svakako planiram da uradim. Medjutim, jedan podatak mi je drag:  knjiga je nedavno doštampana – takoreći, drugo izdanje. Pretpostavljam da se to ne bi desilo da nije bilo potražnje…

  • Francuska – 12 brojeva, Brazil – tri, Danska – šest, Velika Britanija – nijedan broj. Alan Ford nije nikad preveden na engleski, da li vas kao velikog ljubitelja stripa privlači ideja da prevedete strip na engleski jezik ?

To sam planirao svakako, čak i imam ideju kako da to uradim da rezonuje sa englesko-američkom publikom – ne postoji jedan Briksijevki engleski koji bi funkcionisao na svim tržištima, svaki lik bi morao da ima svoj specifičan engleski –  ali postoje problemi prava. Mada sam ovo već ponudio firmi Maksa Bunkera, koju vodi njegova ćerka, i pored inicijalnih emailova i njihovog zahteva za više detalja (kao i detaljnog sinopsisa) nikada nisam dobio odgovor od njih. Pretpostavljam da je barijera bila to što sam prevod i objavljivanje planirao da uradim sam, dok bi oni, pretpostavljam, preferirali nekog velikog izdavača… koji u Engleskoj, na primer, nisu zainteresovani jer je Alan Ford stari proizvod koji im je prilično nerazumljiv. Možda u budućnosti…

  • Dugi niz godina bavili ste se novinarstvom, bili direktor radija, pisali i pišete za mnogobrojne domaće i strane listove i magazine, da li vas je novinarska radoznalost nekad odvela do Magnusa i Bunkera, da li ste uspeli od njih direktno da čujete otkud inspiracija za takav strip?

Samo ono što je navedeno i u Cvjećarnici: jedan email od Maksa, u žurbi, dok je odlazio na odmor. Ali, taj email je bio ključan za otkrivanje jedne strane stripa koju, koliko znam, niko nikada nije pomenuo ranije: da je Alan Ford baziran na commedia de’l arte – kasnorenesansnom improvizacionom pozorištu koje je bilo bazirano na skečevima, koristilo takozvani bataccio (slap stick) za kobajagi udaranje i upošljavalo prve žene profesionalne glumce! Ta napomena je objasnila nekoliko likova u samom stripu, posebno Broja 1, koji je direktna verzija Pulcinelle: džangrizavi starac kukastog nosa koji sve oko sebe tuče štapom. Više detalja o ovome je u samoj knjizi, ali taj Maksov email je bio zlata vredan! Na žalost, nismo imali nijedan drugi kontakt sem toga. Bilo bio sjajno kada bi jednom imali prilike da sednemo i o stripu popričamo natenane.

  • Fascinatno ste uspešni u naizgled različitim oblastima, sve one ipak imaju zajedničku tačku – kreativno promišljanje, to je i talenat ali i veština koja se stiče, šta je to što podstiče i budi vašu kreativnost ?

Ko će ga znati: kreativnost dolazi iż mnogo izvora. U mom slučaju to su bili osećanje niže vrednosti i neadekvatnosti koje vučem čitavog života, kao i želja da probam sebi – a onda i drugima – da objasnim zašto se sve to dešava: zašto su nam porodice i zemlja disfunkcionalne, zašto se ljudi ponašaju iracionalno… I, onda, kroz to, kroz znanje i gomilu činjenica, da nekako izgradim svoju teritoriju gde bih bio percipiran kao ‘kompetentan’. Čitav mój život je neka vrsta potrage za potvrdom… Mnogi od nas pišu kao jedini način da ostavimo trag iza sebe, da imamo crno na belo dokaz da smo živeli, ne da smo se samo ugasili kao sveća u močvari. Tako je bar bilo sa mnom ranije, dok nisam imao porodicu. Sada je drugačije, jer postoji drugi, veći smisao života, najveća priča koja je ikada bila… Pored toga, kreativnost dolazi iż otvorenog uma, nemati straha da se povezuju naizgled nepovezani uglovi.

4878970258_3be7ef4b4e_b

  • „Dakle, mladiću, najprije moraš naučiti osnovni zakon reklame: sve mora biti jasno, takoreći jednostavno, zapravo nimalo komplicirano, ali precizno i upečatljivo, dapače izazovno i nametljivo i pomalo tajanstveno, da svatko shvati sve na prvi pogled. “  Koliko je ovaj savet kako funkcioniše dobra reklama koji je Alan Ford dobio u epizodi ‘Udar munje’  primenljiv  u praksi? 🙂

Potpuno! Jedno od mojih najomiljenijih objašnjenja kako oglašavanje funkcioniše.

  • Strip je jako kompleksna umetnost, pored vizuelnog kvaliteta mora da ima izrazitu dinamiku priče, da li još uvek čitate stripove i koji su vam omiljeni stripovi pored Alan Forda?

Na žalost ne, i moram priznati da sam ih kao mladji čitao ne više od ostale dece. Ja nisam neki veliki ekspert za strip, niti teoretičar te umetnosti. Mój izbor je bio tradicionalan: Zagor, Blek Stena, Derdevil (kod nas preveden kao Nebojša), Aster Blistok, Zabranjena planeta, Coco Bill i od domaćih, sve što je crtao Miloš Krnjetin (na primer (Strašni O’Stoja).

Danas, problem sa stripovima nije samo u tome šta se dešavalo kod nas u poslednjih dvadesetak godina, već ono i što se desilo u svetu. Strip u ondašnje vreme nije imao mnogo konkurencije, film i sport su bili jedina, jer je sve ostalo oko nas bili sivo i čemerno. Sada imamo internet, kompjuterske igre i sveprisutnu i lako nabavljivu pornografiju, što je konkurencija sa kojom se strip (kao ni knjiga) ne mogu baš nositi. Ništa ne može. To je po meni glavni razlog što strip u našim životima nema onu ulogu koju je nekada imao. Sada stripove čitaju vise odrasli nego deca!

10849852_800749346637293_818159779564297020_n

  • Elementi stripa i reklame su dosta slicni, slikom i rečima prenosite željenu poruku, ta slika i reč moraju biti pažljivo odabrani da bi bili efektni,  koliko je ljubav prema stripu uticala na uspeh u oblasti marketinga i kako ste ušli u svet marketinga?

Mislim ne mnogo. Više su na mene uticali psihologija i sociologija, kao i fascinacija modernim tržištem. Oduvek me je zanimalo kako ljudi funkcionišu i zašto svi mi, uključujući i mene, često pravimo tako loše izbore. Onda sam shvatio da postoji jedna industrija koja pravi veliki novac na tome i zanimalo me je kako to rade. Takodje, oglašavanje je bilo i neka vrsta preseka mnogih mojih interesovanja: gore pomenutih nauka, ali i medija, filma, pisanja, muzike, drame, dizajna i svega ostalog… Nekako, bilo je dovoljno široko za moje interese (jer mi inače postane dosadno na jednom poslu), a opet je bila u pitanju ‘prava’ profesija, posebno na Zapadu. U onoj meri u kojoj je strip imao ulogu, bilo je iż ugla kreiranja nove mitologije: kako uspešni strip crtači uspevaju da ni iż čega kreiraju magiju. Onda sam shvatio da je to isto kao i u svakoj drugoj popularnoj umetnosti: sjajno pripovedanje, sa ličnim glasom.

  • Digitalni mediji doneli su veću interaktivnost, mogućnost za korisnika da reaguje na sadržaje, digitalni marketing je mnogo fleksibilniji, precizniji i merljiviji od tradicionalnog, zvuči kao da je sve jednostavnije sa digitalizacijom, a opet kao da je  teže doći do krajnjeg korisnika zbog prevelikog broja reklama i nedostatka pažnje korisnika kao posledice prevelikog broja informacija koju prime svakodnevno, kako vi vidite budućnost marketinga?

Sve što ste gore rekli je tačno. Marketing je danas kao šetnja kroz tornado: sve je u fluksu, u haosu, sve leti na sve strane… Pre samo dvadesetak godina, marketari su na raspolaganju imali samo nekih 7-10 marketing kanala, danas ih ima preko 70! Tako da nije lako. Odgovor uvek treba tražiti u mestu gde se susreću brend i njegova publika, gde god to bilo, i onda ponuditi emotivne i relevantne poruke. Emocija i potreba su najjača komunikaciona orudja! Što znači da će marketing budućnosti biti još više teatralan i još više ličan; spoj zabave i korisnosti, odličnih iskustava, šta god to bilo. Ljudska priroda je da reaguje na emociju i zadovoljavanje potreba, tako da ti prnicipi neće nestati.

  • Napisali ste  prvu knjigu o bubnjevima u bivsoj Jugoslaviji “Uhvati ritam” i držali ste školu bubnjeva, da li su bubnjevi prva ljubav i koliko je danas muzika prisutna i važna u vašem životu ?

Interesantno, ali karate je bio moja prva ljubav što se tiče sporta, mada sam ispred kuće igrao mnogo fudbala i košarke, ali nikada u klubu, ‘organizovano’. Karate sam prosto živeo jedno petnaestak godina, takmičio se i prestao sam kada sam upisao fakultet. Do tada, bubnjevi su preuzeli (figurativnu i stvarnu) palicu. Počeo sam da ‘sviram’ na fotelji kod mog druga iż klupe i osnovne škole, Ljupčeta Sandevskog, koji tada kupio električnu gitaru, i pošto moji nisu imali para za to, ja sam samo kupio par palica i sa Ljupčetom krenuo da ‘skidam’ Deep Purple, Sweet i druge grupe.

Onda sam saznao da postoji magazin za bubnjare u Americi – zamislite to! – ‘Modern Drummer’ i nekako sam našao način da se na njega pretplatim. I dalje se sećam mog prvog broja sa Tonijem Vilijemsom na naslovnoj strani. Bila je to biblija koju sam čitao bukvalno od korica do korica, svaku reč, svaki tekst, svaki oglas… Vremenom sam sakupio, u to vreme (pre You Tube-a) našu najveću biblioteku bubnjarskih knjiga i video kaseta/DVDa. Sada je sve to lako dostupno na webu.

I dalje sviram, pomalo, sa svojim bendom Roy, koji je commedy band: ironična priča o srednjoj Engleskoj i tom specifičnom mentalitetu. (https://www.facebook.com/ROYTHEBAND?ref=aymt_homepage_panel)

Muzika je neverovatno važna u mom životu, i lično i porodično. I dalje najbolje pišem sa Andreasom Folenvajderom u pozadini ili klavirskim radovima Satija, Debisija i Ravela. Obe moje ćerke sviraju violinu, a starija, Ada, je vrlo napredna i pohadja Trinity School of Music u Londonu. Muzika nam je svakodnevnica…

ROY - Middle England's Finest Band
ROY – Middle England’s Finest Band
  • Neki od mojih omiljenih pisaca poput Dragutina Ilića i Pola Ostera iako su živeli na različitim meridijanima i u različitim vremenima pisali su da su priče svuda oko nas i da traže onog koji je dovoljno otvoren i želi da ih  ispriča, da li vi tragate za pričom ili vas ona pronalazi?  Koji su vaši omiljeni pisci?

Priča uvek pronalazi mene, do sada. I tačno je da su priče svuda oko nas, mi smo potopljeni u supu priča, čitav naš život. Kao i sa slikarima koji slikaju mrtvu prirodu, sve je u izrazu. Ne postoje dosadne teme, postoje samo dosadni načini da o njima pričamo. Nema ništa posebno u suncokretima, ali ima u Van Gogovom vidjenju njih… U mom slučaju, ima mnogo načina na koje knjiga nadje mene. To może da bude knjiga koju čitam koja okine misao, ugao, inspiraciju… ili razgovor sa mojom ženom, Danom, o raznim temama, ili vest iż medija, ili – ponekad – slučajno povezivanje koncepata, sa političkokulturnim odmakom koji imam zbog londonskog ili Gugl iskustva. Tačno znam kada je u pitanju tema koju ću morati da uradim, kao esej ili kao knjigu, jer nikada ne bledi, nego sedi negde u malom mozgu i kljuca. I tako polako…

Što se tiče pisaca, to mi je nemoguće da odgovorim, zaista. Postoje oni koji su me formirali u prošlosti, i oni koji me formiraju sada. Lista je previše duga… Jedno znam: ko god hoće da piše mora da čita kao da mu život zavisi od toga. Pošto i zavisi…

  • S obzirom na široki spektar vaših interesovanja i još veći kapacitet da svoje zamisli sprovedete u delo, a priče ispričate i podelite, sasvim sam sigurna da ste već počeli sa pisanjem nove knjige pa mozda nam nešto malo otkrijete… kojoj temi da se radujemo?

Ah, to je zanimljivo pitanje – i hvala vam na lepim rečima. Tu sam negde pri kraju sa pisanjem svog prvog engleskog romana, dakle, pišem na engleskom. Cedim ga iż sebe već šest godina, zbog nedostatka vremena, ali trebaće mi još jedno godinu dana. To mi je trenutno kapitalni projekt. Medjutim, prva sledeća knjiga – a ovo je ekskluzivna vest – bi trebalo da izadje na jesen, oko ili mało posle Sajma knjiga. Naslov je ‘Čaj od šljiva’ i u pitanju je zbirka od 30 eseja o poredjenju mentaliteta Srba i Engleza. Dvadeset četiri su već objavljena u beogradskom Novom magazinu, dok je šest napisano posebno za zbirku. Podnaslov knjige je ‘O Srbima, Englezima i fantaziji emigracije’ i tu navodim dva razloga zašto je emigracija fantazija – kao i na koji način su mi eseji pomogli da tu englesku novu životnu ‘fikciju’ bolje čitam. Mislio sam da bi i drugima to moglo da bude zanimljivo… Van toga, imam listu od oko tridesetak knjiga koje bih želeo da napišem pre nego što se preselim u večna lovišta, tako da mi tema ne manjka!

Hvala puno na ovom razgovoru i želim vam puno uspeha u svemu što radite 🙂 

Podelite sa prijateljima
Nataša Pajović

Nataša Pajović