Katarina Juvančič – Medijum za ženske priče

Bila je jesen kada je poštar na naša vrata doneo mali paket iz Slovenije. Tada nisam ni slutila da će taj šareni CD postati skoro svakonoćna uspavanka za moju stariju ćerku.

– Šta ćemo sada da slušamo?

– Molim te, Katarinu.

Iako u isto vreme vrlo angažovane, pesme koje zahtevaju strogu pažnju, one su u sebi imale prelepu vibraciju mira. Katarinine Selivke su verovatno prvi CD koji će moje dete staviti u svoju ličnu fonoteku.

Malo kasnije, uz ton imali smo i živi susret – moja devojčica je na prvoj Poezici gledala u Katarinu i Dejana s velikom pažnjom i uzbuđenjem, naročito kada je Katarina sela i počela da svira neobičan instrument, šruti boks. Naravno, nakon koncerta nedeljama ju je oponašala. Toplina i majčinski princip – ono je što se odmah oseti kod Katarine Juvančič. Na drugi pogled, Katarina ostavlja upečatljiv utisak kao da dolazi među nas pravo iz legendi o kralju Arturu ili nekog starijeg vremena matrijarhata. Poput avalonskih čarobnica i posrednica između svetova, ova Slovenka svlači svoje pesme iz univerzuma i daje im jedinstveni ljudski puls.

Ove godine ponovo se vraća na Poeziku, sada da podeli s nama svoje znanje o uspavankama i da nas uvede u mir i toplinu sna. Čarobnice, na kraju, to najbolje rade…

•  Keti…na prvoj Poezici tvoj i Dejanov koncert bio je pravo otkrovenje za publiku. Tada ste predstavili vaš album prvenac Selivke. Sada nam se vraćaš, ali u nešto drugačijoj ulozi. Na trećoj Poezici održaćeš jednu zanimljivu radionicu. Šta publika ovaj put može da očekuje od tebe?

Radionica uspavanki za odrasle, koju vodim na ovogodišnjoj Poezici, i kojoj se jako radujem,  zove se „Šta uspavanka budi u nama?” i u prvi plan ističe susret sa samim sobom, sa pesmom u sebi. Istraživanjem glasa i pesme u telu, pevanjem i deljenjem iskustva o uspavankama, otkrićemo šta uspavanka može da probudi u nama. Bićete iznenađeni.

•  Posvetila si se tradicionalnim internacionalnim uspavankama. Šta je u tom starom kreativnom izrazu zajedničko svim narodima?

Uspavanke su gotovo najuniverzalnija muzička forma, koju nalazimo u skoro svim kulturama i društvima. One su naš najstariji kontakt sa organizovanim ljudskim zvukom. Najopštija definicija  je ta da je uspavanka pesma za uspavljivanje i smirivanje bebe – a to može biti bilo koja pesma ili zvučna improvizacija u funkciji uspavljivanja – ali mnogo zanimljivije je ono što ova definicija zapravo otkriva kada počneš da istražuješ sve njene muzičke, društvene, kulturne, geografske, magijske, psihološke i druge nijanse. U dugogodišnjem istraživanju tradicionalnih uspavanki iz celog sveta, za mene je najzanimljivije otkriće bilo to da uspavanke možda nisu bile prvenstveno namenjene toliko deci koliko majkama, ženama i ostalim uspavljivačicama. U patrijarhalnom društvu, u kojem su imale jasno određenu ulogu domaćice i rodilje, ženama su uspavanke služile kao odušak, ventil za artikulaciju osećanja prema odsutnim muškarcima, beg od tegobe svakodnevnice i marginalnog položaja u društvu. Tekstovi tradicionalnih uspavanki ne slave samo lepotu uspavanog deteta i majčinu želju za dobrim životom, kada dete poraste, nego su takođe mogli biti mračni, okrutni i neverovatno tužni, kao i okolnosti u kojima su ljudi živeli. Tradicionalne uspavanke odražavaju stvarnost života onakvog kakav je bio, bez ulepšavanja, i takođe razbijaju tabue o bezuslovnoj ljubavi, kao i ostale mitove, koje u današnje vreme određuju društvene norme i mediji.

•  U tvojim radionicama koristiš svoja antropološka znanja, koliko i muzička interesovanja. Pronašla si način da spojiš svoj akademski i muzički život, zar ne?

Moj čitav muzički rad – kantautorski, radionički, istraživački, novinarski – pokušava graditi most između nauke i umetnosti, jer to donosi puno međusobnih koristi. Nije više vreme za odvajanje i soliranje nego za saradnju i sinergiju različitih disciplina i ljudi. Muzika nosi ovu moć spajanja, samo mi moramo još to skužiti, malo uspavati naš samodovoljni ego i podeliti naša otkrića i znanja s drugima, učiti se jedni od drugih, potražiti blizinu. Pa makar ne bila uvek prijatna.

•  Autorka si jedne kompilacije uspavanki koje su zabeležene u Sloveniji. Da prevedemo naziv albuma, bilo bi to, recimo, Kako se uspavljujemo u Sloveniji? Neka to bude i moje pitanje za tebe. Kako se uspavljuje u tvojoj zemlji?

Godine 2006, kada sam još bila istraživačica na Filozofskom fakultetu u Ljubljani, na Odseku za etnologiju i kulturnu antropologiju, među različitim etničkim i društvenim grupama koje žive i rade u Sloveniji – uključujući i emigrante, one koji su „izbrisani” i Rome – zajedno s mojim studentima sakupljala sam pesme i uspavanke a zatim smo objavili album etnomuzikoloških terenskih snimaka i zbornik akademskih tekstova o uspavankama, koje su pisali sami studenti. Zanimljivo je to što muškarci nisu često javno govorili o uspavankama, ali analiza anonimnih anketa pokazuje da su se muškarci u Sloveniji od kraja Drugog svetskog rata aktivno uključivali u obrazovanje i negu dece, te da su im čak i često pevali. Toliko o tabuizaciji nežnosti kod muškarca. Međutim, pre 1945. godine, najčešće su uspavljivali decu na religijski način, pevanjem dečjih molitava poput molitve Moj anđeo čuvar, a danas roditelji veoma retko pevaju. Youtube i te-ve crtići postali su najvažnije sredstvo za uspavljivanje. Ali ništa ne može da zameni glas majke, glas dragog čoveka. U ovo vreme postoji već puno medicinskih, bihejviorističkih, kognitivnih i psiholoških istraživanja o važnosti majčinog glasa za zdrav psihofizički razvoj bebe, za olakšanje stresa bebama i majkama. Naučno je dokazano da pevanje nežnih pesama i uspavanki snižava otkucaje srca, utiče na respiratorne funkcije, na sve delove mozga, i povezuje nas kako sa samima sobom, tako i s drugima. Ne iznenađuje to što nam je potrebno da gajimo ovakvu nežnost i u odraslo doba. Ljudi uspavljuju i kućne ljubimce i partnere, u Velsu čak i konje. Probajte, pa javite.

•  Nedavno ste ti i Dejan objavili svoj drugi album Hope’s Beautiful Daughters. Na njemu se osim vaših autorskih pesama, nalaze i tri pripovesti koje si odabrala iz bogatstva škotskog folklora. One su na vašem albumu zaista ispričane, koristila si glasove tri različita naratora. Reci mi nešto o iskustvu snimanja izvornih škotskih pripovedača, kako si sarađivala s njima, kakav su utisak ostavili na tebe. Dolaze li i kao ličnosti iz nekog drugog vremena ili su samo svojim interesovanjima vezani za predanja?

U Škotskoj smo radili s našim prijateljima, tako da je ovaj album plod našeg dugogodišnjeg prijateljstva. Sve troje pripovedača, storytellersa, jako su srdačni, vredni i talentovani ljudi. Moji ljudi. Tom Muir sa Orknijskih ostrva je čak moj stariji brat. Svi su veliki poznavaoci lokalne istorije, arheologije, običaja, mitova i folklora i svoje znanje s najvećim zadovoljstvom prenose na svoju publiku, objavljuju  knjige, održavaju predavanja, radionice, prave radio i TV emisije i slične stvari. Čast mi je znati ih, gledati, slušati i biti u njihovom društvu.

•  Ti si album i snimala u Škotskoj, sa škotskim pratećim muzičarima. Između ostalih, sarađivala si s kantautorkom Karin Polvart. Ima nešto posebno između tebe i Škotske. Voliš Šetlande da zoveš svojim.

Škotska je moj drugi dom. Redovno je posećujem već sedamnaest godina. Tamo imam puno ljudi, koje s razlogom zovem familijom. Karin je takođe deo nje, a i svi ostali muzičari. Prošle godine, kada su imali referendum o nezavisnosti, htela sam zamoliti za počasno državljanstvo, ako referendum uspe. Još uvek čekam. Teško mi je da pronađem prave reči za ovaj moj odnos sa Škotskom i Škotima. Mnogo lakše pevam o tome. Nakon svih ovih godina istraživanja njihove kulture, istorije, muzike, politike, identiteta, ako znam nešto o Škotskoj, to je da zapravo ništa ne znam. Možda se i zato stalno vraćam.

•  Baviš se i fotografijom. Koliko su povezani vizuelni i audio doživljaj kod tebe, da li te scene koje vidiš inspirišu kada pišeš pesme?

Kakvo zanimljivo pitanje koje je došlo u pravo vreme! U mejlu sam pre nekoliko dana dobila jednu vintidž fotku na kojoj su tri veštice i odmah sam napisala stih. One me uvek inspirišu. Vizuelno je kod mene uvek povezano sa zvukom i obrnuto. Ponekad sebe uhvatim da gledam na svet kao kroz kameru – okvir, kretanje, izraz, svetlo, senke, kontrasti. I kad pišem pesme i kad ih pevam, vidim i osećam scene. U muzeju „Topografija terora”, u Berlinu, na jednoj fotografiji iz jevrejskog geta u Varšavi videla sam dečaka iz pesme „Irena”, s novog albuma, one o Ireni Sendler. Nemam logičnog objašnjenja za ovaj događaj, ali odmah sam znala da je to on. Treslo me je do srži, do poslednje ćelije.

•  Jednom si mi rekla kako ti najviše prija pevanje iz A mola, a Dejanu ga je preko glave, jer je čovek željan i drugih tonaliteta. Lično, i meni je najdraži A mol. Šta on tebi znači, je li to tvoja unutrašnja vibracija?

A mol je moja opsesija. Sve što pevam počinjem iz mola (a Dejan ima sve manje kose na glavi). Prirodniji mi je nego dur. Više moj. Istinski, s više detalja i karaktera, lunaran, kompleksan kao bit žene. Dur je žur, kako kažemo na slovenskom, dur je tulum. Ja ludujem na mol.  Ali ipak sve više otkrivam nove tonalitete i postajem muzički poligamnija.

•  Kad smo već spomenuli Dejana, pitam te da li je taj multitalentovani, brzoruki, stožičani čovek-instrument konačno uspeo da se venča s tobom?

Haha, mi smo u muzičkom braku već puno godina. Sada mi je iznajmio svoju Fender stratokastericu i svoju gitarsku loop pedalu. Mislim da to u glavi muzičara znači više nego bračni prsten.

•  U svojim pesmama i u svakodnevnom životu neguješ ženski princip. Pišeš o posebnim, vrednim, hrabrim ženama, pričaš nam o junakinjama koje su zaista postojale, a jedna od njih bila je i tvoja baka koja ti je takoreći dala celu pesmu u ruke kada si pronašla jedno njeno pismo. Šta su te naučila iskustva ovih žena, kako si se povezivala i identifikovala s njima?

Moram priznati da je ženu u meni zapravo probudila bolest u mojim kasnim dvadesetim godinama.  To je bio dodir smrti, koji me je vratio  natrag u život. Suštinski deo ovog puta je postalo, a i ostalo istraživanje žena, što takođe znači istraživanje sebe. Kroz njih sam pronašla sebe (pa još dalje tražim, kopam po sebi i drugima). Sve ove žene koje su me pronašle i koje me inspirišu – od moje bake, prabake, partizanke, izbrisane majke, aleksandrinke, Roze Luksemburg, Irene Sendler, inuitskih žena i svih ostalih – govore o tome kako su ženska hrabrost, moć, mudrost, intelekt, senzibilitet, erotika, ljubav, pa čak i ljutnja i ranjivost,  među najsnažnijim i najistinskijim silama čovečanstva, koje se pomalo plašimo svi – pogotovo muškarci, a često i same žene. Njihovo oslobođenje promenilo bi osu sveta kakav poznajemo. Ali, kaži mi, kome je to u interesu…

•  I za kraj, da li je žena u društvu bila toliko ugrožena da izazove feminizam i da li feminizam danas uopšte razume tu istu ženu?

Nažalost, u svetu i kod nas, feminizam danas ima stigmu nekog krstaškog rata protiv muškaraca, rata koji vode lude, ružne, muškomrziteljske veštice. Niko od tih koji su najglasniji protivnici feminizma (ponekad su to čak i same žene) nije studirao istoriju feminizma (a nisu o tome ni na vikipediji pročitali), da bi njihov glas mogao biti kredibilan. Ne trebamo gledati daleko i duboko u  istoriju, da bismo shvatili da patrijarhalnom sistemu treba konstantni rat, kako simbolički tako i bukvalno, da funkcioniše, da se afirmiše (takođe uz religijske i političke prakse). On radi na strah, na trgovini strahom i nasiljem, koja porobljava ljude. Patrijarhalan sistem se hrani ratom. Rat donosi novac. A novac pokreće svet. Žena patrijarhalnom sistemu treba samo kao reprodukcijska sila, gde je jedino vredno potomstvo, ono koje nastavlja lozu – muško!  Uostalom, u našim krajevima se još uvek može naći puno uspavanki tipa: „Nina nana pupa je usrana, a fantič je ljep”, ili „Nuni, nuni, mali sin, do Božića drugi sin, ako ne bude treti, će mu mamo kleti”. Žena ponižena, svedena na nivo objekata, mašina za rađanje i rad, daleko od očiju javnosti. Ili ponekad, muza pesniku. Takođe objektificirana. Samo slatko. I to je to. Sviđalo se vama to ili ne, mi još živimo u patrijarhalnom sistemu dvadeset prvog veka. Žene još nemaju jednak pristup obrazovanju, niti jednake mogućnosti na radnom mestu. Nemaju autonomiju ni kada je reč o njihovim telima, nemaju jednaka prava. Još uvek su žrtve nasilja u porodici, žrtve seksualnog nasilja i zlostavljanja. Zato je feminizam i danas jako važan. I za žene i za muškarce. Možda više nego pre. Takođe su potrebni i muškarci feministi. I oni postoje. Čak i na Balkanu.

Katarina Juvančič  nastupiće s Dejanom Lapanjom 4. juna u Beogradu (KC Grad). Tamo je možete čuti kao kantautorku. Potom ova Slovenka dolazi u Novi Sad, na Poeziku, gde će održati radionicu i s publikom podeliti magiju i toplinu uspavanki. Tu je možete upoznati kao antropologa, istraživača i vodiča. Videćete da je u obe uloge Katarina – jedinstvena.