Festival Poezika 2017.

Već pet godina se kreatori i organizatori festivala Poezika Nataša Pajović i Miloš Zubac bore da taj dragi, mali festival opstane u ovom surovom vremenu. Da se odmah razumemo, festival je mali po finansijskim sredstvima kojima raspolaže ali ogroman po entuzijazmu i ljubavi uloženim u njega od ljudi koji ga prave, ogroman i po značaju za mlade, neafirmisane muzičare pa i one afirmisane koji ostaju izvan svetlosti reflektora velikih komercijalnih medija. Samo ime kaže da u njegovim temeljima leži poezija, pisana, govorena ili pevana, svejedno. To je glavni ako ne i jedini kriterijum odabira izvođača. Za proteklih pet godina dosta ljudi je prošlo kroz program festivala: ne bih da nabrajam, nema smisla da neke pomenem a neke ne, ali sve ih možete naći na sajtu festivala http://www.poezika.com/novosti.html. Ako ste pogledali spisak učesnika videli ste da su dolazili iz svih bivših jugoslovenskih republika, bez izuzetka. Nisu Nataša i Miloš ni prvi ni poslednji koji shvataju da jedinstveni kulturni prostor postoji, hteli to ili ne političari iz regiona, i ne samo da postoji nego se sve čvršće povezuje. To povezivanje je neophodno za opstanak regionalne umetničke scene.

Ovogodišnje izdanje festivala je, tradicionalno, trajalo dva dana. Prvi dan sam na žalost propustio i kako sam čuo od onih srećnika koji su bili, stvarno imam za čim da žalim. Prvo je nastupio Petar Pupić pod umetničkim imenom Egret koji je na konkursu od strane stručnog žirija proglašen za najboljeg u konkurenciji velikog broja prijavljenih kantautora. Pogledao sam snimak njegovog nastupa na Poezici i bio prijatno iznenađen zrelošću njegovog pesničko-muzičkog izraza. Njegova muzika je klavirska što je prilično retko u novom regionalnom kantautorskom talasu. Društvo po instrumentu mu pravi samo još JR August, momak iz Zaboka, koga mirne duše predlažem za učesnika nekog od narednih izdanja festivala. Egret je, koliko čujem od onih koji su ga gledali, povučen, može se reći stidljiv momak, kome je bilo skoro neprijatno kada je čuo apaluze koji su bili sve jači kako se približavao kraj njegovog nastupa. Nekih dvadesetpet minuta je izvodio svoje melanholične pesme, zaključivši svoj nastup obradom pesme „Peace Like a River“ Paula Simona iz 1972. I znate šta! Nije se primetila neka velika razlika između njegovih pesama i te Polove. Obratite pažnu na tog suvonjavog momka!

Pesničko muzički program Miloša Zupca, Milana Koraća i Nemanje Nešića koji je usledio je trajao preko dva sata. Izvodili su kantautori i svoje pesme i pesme velikih naših pesnika i usput pričali anegdote o njihovim životima. Oni koji su bili nisu zažalili – ne čudi me znajući koliko je šarmantan i vešt govornik Miloš Zubac, jedan od stubova festivala. Nedavno sam imao priliku da gledam sličan nastup u sličnom sastavu na promociji Zupčeve knjige „Rezervna kultura“ pa imam približnu sliku kako je to zvučalo. Mogu samo da još jednom zažalim što sam ovoga puta bio sprečen.

Drugi dan neće biti rekla-kazala, odgledao sam i odslušao ceo program. Predigra se odigrala kod naše novosadske prijateljice D.Č. čije su nam kulinarske đakonije dale i više nego dovoljno energije da bez problema izdržimo do kraja programa. Program je počeo projekcijom filma Florian Daria Bukovskog u kome jednu od glavnih uloga igra zagrebački kantautor Denis Katanec koji bi takođe morao da se na jednoj od narednih Poezika jer teško ćete naći čvršću spregu poezije i muzike nego što je ta u njegovim pesmama. Možda se neko i namršti na njegov način pevanja ali na njegove pesme neće niko! Ako budete imali prilike obavezno pogledajte film. Radi se o tri paralelne priče – dva muzičara i klovn koji pokušavaju na ulici zaraditi za život. Lidia Horvat je pisala scenario a Mario Topić bio direktor fotografije, plus režija Bukovskog – to tako dobro izgleda i zvuči (originalna muzika Katanec!) da me ne čude nagrade na prestižnim festivalima kratkog filma.

Sledeća je na programu bila prava poslastica – radionica Chrisa Eckmana (Walkabouts, Glitterbag records) za koju se na kraju tražila stolica više, na kojoj je bilo reči o poslovnim aspektima bavljenja muzikom kroz primer nastanka muzičke scene Seattle-a poznate kao „grunge“. Gospodin Eckman je pričao o samim počecima scene i poželjnim/neophodnim uslovima za njenu ekspanziju. Pričao je i o stvarima koje treba izbeći. U publici je bilo i muzičara (mlada novosadska kantautorka Ines, kantautori Petar i Dragan i par iz grupe Vrelo), što je dobro, jer bilo je korisnih saveta za njih i to od čoveka koji se okušao u većini uloga koje postoje u muzičkom biznisu (i bio vrlo uspešan i kao muzičar i kao producent i kao izdavač), a bilo je i ljudi iz muzičkog biznisa koji su takođe imali šta da čuju.

Sat i po vremena u Američkom kutku sa Chrisom Eckmanom je prošao za čas tako da smo jedva stigli na poetski recital Ognjenke Lakićević, Marka Tomaša i Nenada Marića poznatijeg kao Kralj Čačka. Ko kaže da nema publike za poeziju – napunili su Ognjenka, Marko i Nenad salu Kulturnog centra Novi Sad, toliko da su neki ljudi stajali. Prvo dvoje je poeziju govorilo, Nenad ju je pevao. Za mene je pravo otkrovenje bio Marko Tomaš, pesnik iz Mostara, jer Ognjenkin i Nenadov opus dobro poznajem. Topla preporuka za svo troje.

Bilo je dovoljno vremena da se popije kafa pre prelaska u dvoranu Kulturnog centra, istu onu u koju nisam uspeo da uđem na koncert Goribora (bila je neviđena gužva!) na drugoj Poezici, istu onu u kojoj je Rebel Star, bar po mišljenju malobrojnih prisutnih, održao najbolji koncert u svojoj karijeri na trećoj, i u kojoj će Stray Dogg u skroz popunjenoj sali, održati jedan od svojih najboljih koncerata. Ali pre Stray Dogga na pozornicu se popeo pobednik konkursa Poezike po izboru publike, Marko Babović. Egret i Babović su dobar primer razlike u kriterijumima publike i kritike. Izbor kritike Egret je introvertan, hermetičan, zahteva potpunu pažnju a možda i posebno raspoloženje za ozbiljno slušanje dok je Babović sušta suprotnost – pesme su mu, iako takođe obojene setom i melanholijom, mnogo poletnije, toliko da je u nekoliko navrata publika tapšanjem pratila njihov ritam. Prvih nekoliko pesama je otpevao na srpskom jeziku, poslednjih nekoliko na engleskom. Te na engleskom su mi se, moram priznati, nešto više svidele. Čini se da Marko već ima bazu fanova jer prvi redovi su prilikom njegovog nastupa bili poprilično bučni!

Stray Dogg sam gledao mnogo puta pa ne delim mišljenje sa mojim prijateljem M.G. koji mi je posle nastupa rekao da je ovo najbolje izdanje Stray Dogga kojem je on prisustvovao. Jeste ih G. gledao dosta puta, ali je sticajem okolnosti izostajao sa njihovih velikih nastupa poput onog u maloj Sali DOBa kada su prvi put uveli basistu i bubnjara, ili onog u Amerikana sali DOBa kad je skoro hiljadu ljudi pevalo „Disappear“, ili na SeaRock festivalu u Kotoru kad ih ni nestanak struje nije sprečio da budu sjajni, ili u idealnim uslovima u Lisinskom u Zagrebu, ili na odličnom nastupu u Sava Centru, ili sad skoro u Trstu, pred trista zabezeknutih Italijana. Dakle, ja sam prisustvovao boljim, ali ovo jeste jedan od onih za pamćenje. Pre svega, zvuk je bio fantastičan. Na početku su malo strepeli jer su im pedalbordovi i još neka oprema bili potopljeni vodom koja je nekoliko dana pre svirke potopila njihovu prostoriju za probe. Srećom, posle intenzivnog sušenja sve je proradilo bez greške. Svidela mi se verzija pesme Neil Younga „Cortez The Killer“ koju su te večeri izveli. Nije trajala predugo, sve je bilo na svom mestu, naročito vokalna izvedba. I prva koju su odsvirali samo Marko i Dukat, koja će se naći na novom albumu. Tu Dukat ispipava koliki mu je raspon glasa pevajući i mušku i žensku ulogu u dijalogu koji teče kroz pesmu. I poslednja, „Dart“ koja je na prvom albumu bila balada srednjeg tempa da bi se transformisala u Markovu gitarsku egzibiciju koja me svaki put iznova impresionira. Publika je ovacijama ispratila grupu što ne čudi jer Novi Sad je od početka karijere Stray Dogga njihova druga kuća (sećaju se još Novosađani njihovog prvog nastupa u knjižari NuBlue 2011-te).

Eto, tako je završena peta po redu Poezika, koja je, čini se, težište vratila na poeziju kao takvu što mislim da je pravi put. Mislim da bi muzičko-pesnički resitali trebalo da postanu obavezni deo festivala. Ponekad više muzički, kao prvog dana, ponekad više poetski, kao drugog. Zanimljivo je to spajanje različitih autora u ad-hoc kombinacije jer one pospešuju improvizaciju koja je uvek interesantna. Izvinjavam se Nataši i Milošu što sam se drznuo da im sugerišem šta da rade – bar su oni do sad pokazali da su svaki put, koliko god bili ograničeni temom festivala, bili novi i originalni i nepogrešivo birali najbolje forme i sadržaje koje će predstaviti publici. Siguran sam da će nas i sledeće godine iznenaditi nekim novim, originalnim pristupom.

Fotografije:

Marina Pešić

Milica Stojanac