Damir Avdić :  Imam 51, nisam ni reakcionar ni cinik

Sećam se prvog susreta s Damirom Avdićem na tolminskom Sajeta festivalu u Sloveniji, pre mnogo godina. S njim me je upoznao jedan prijatelj. Ostavio je na mene utisak najfinijeg, modrookog momka obrijane glave koga možete zamisliti. Nije mnogo pričao, a kada je govorio, činio je to tiho i uljudno.

„Pričekaj samo dok ga ne vidiš na sceni, pretvara se tamo u zver”, upozorio me je prijatelj. Nasmejala sam se u neverici, ali kada je veče došlo i Damir se popeo na scenu sa svojom električnom gitarom, kada je počeo da urla prve stihove, zanemela sam. Bila sam zaprepaštena, ali i upecana. Scena je Damirova druga koža, njegov hram, njegova predikaonica. Tamo stoji kao vrhovni sveštenik s harizmatičnim, beskompromisnim, nepotkupljivim prisustvom, sa distorziranom gitarom (kao fizička manifestacija Gatrijevog slogana ‒ ova mašina tamani fašiste) i spušta na pleća slušalaca sve košmare ovog sveta. U svojim minimalističkim, narativnim performansima, on peva o svetu kakav jeste – brutalan, nasilan, pun razočaranja, u raspadu, smrdljiv, banalan, perverzan, ali istovremeno prelep, nežan i intiman, onda kada mu dopustimo da bude takav. U takvom svetu uglavnom preživljavamo, jedva.

Damirova muzika razbija iluzije koje mnogi imaju o ovom svetu i suočava nas sa svetom kakav jeste. Na kraju, takav je – kakav je. Ali duboko ispod turbulentne površine njegovih pesama jeste mir, zen. Možda je zato našem vremenu Damir potreban više nego što bismo hteli da priznamo ili uopšte mogli da razumemo.

Sretan sam jer sam rođen i živio kad je bilo bolje

a onda je bolje došlo na moj prag

i sad je svaka minuta

moja minuta

šutnje

amin

(Damir Avdić: Rođen kad je bilo bolje, album Human Reich)

Ovaj intervju u nešto izmenjenoj verziji prvo je objavljen u slovenačkom onlajn muzičkom magazine Nova Muska, 24. jula 2016.

http://novamuska.org/?p=14787

 Graha, Diplomatz, Bosanski psiho … čovek si mnogih imena. Čini se da je svaki period tvog života bio označen drugim imenom. Pretpostavljam da je „tata” tvoje omiljeno ime ovih dana. Ko je Damir Avdić? Čovek socijalizma ili kapitalizma? Čovek za široki svet ili čovek za dom? Čovek mira ili rata? Možemo li o Damiru Avdiću uopšte razmišljati u takvim dualitetima?

Pristajao ili ne, stvari se dešavaju u nekom svom ciklusu. Kad sam bio klinac, rat je bilo nešto što sam gledao u filmovima ili čitao u knjigama, nešto daleko, nešto što je bilo, nešto što se dešavalo ili dešava drugima i nikad nisam ni pomislio da bih mogao biti svjedok nečega takvoga. I onda se desi. I nije kao u filmovima i knjigama. Nije ni onakav kakvim bi ti ga opisao, govorio bih ti iz svog iskustva i o stvarima koje su se dešavale u ratu a nisu imali veze s ratom. Sjećanja poslije nekog vremena naprave selekciju i na kraju bih ti opet govorio o muzici… U kakvim god okolnostima da se nađemo, čim se priviknemo na njih, težimo za onim što nas ispunjava. Tako da ja baš i ne vjerujem u dualnosti, to je više primirje dok se ne ispune okolnosti da budeš ono što jesi. A socijalizam ili kapitalizam, opet mi se najviše stvari vrti oko muzike.

 Rastao si u Tuzli, sve dok se svet kakav si poznavao nije brutalno urušio. U to vreme, bio si blizu tridesetim. Kako je izgledala tvoja mladost pre 1993. i koliko je rat promenio tvoj život? Sudeći po sadržaju tvojih pesama, raskrstio si s nostalgijom.

Rat mi očigledno nije toliko promjenio život jer se i dalje držim muzike… Ostavio je poslijedice, to je sigurno… Ali ne mjenja se čovjek tek tako, možda ne liči na sebe, ali se ne mjenja. Znam ljude koji su prošli svašta, ali kad sjedimo i pričamo, poslije nekog vremena vidiš da je sve isto. Ne znam ti to objasniti… Doživiš bol ili sreću i na kraju si opet ti isti. A mladost mi je bila tipična socijalistička, sjediš na nekom zidiću i sereš. Sve mladosti su iste. Danas sjede za računarom i seru. I misle da znaju sve, baš kao i mi. Neki će dobro proći u životu, neki neće. Baš kao i mi. Sve ide svojim tokom. Da se razumijemo, ja kad govorim o mladosti, govorim o sedamdesetima, tada sam krenuo u osnovnu školu i poslije u gimnaziju, za mene je mladost to klinačko i adolescentsko doba. Ono između dvadesetih  tridesetih je neko tupo vrijeme, „sve znaš i najpametniji si’’, a niko te ne jebe. Dok odrastaš „znaš’’ da si „najpametniji” i nikog ne jebeš. J

A slušao sam puno toga. Na muziku sam se navukao već u osnovnoj školi, prvo Black Sabbath i slične stvari, ali vrlo brzo je došao punk. Samo punk sam uzeo sa rezervom. Sjećam se intervjua sa Joe Strummerom u kojem kaže da voli provocirati buržuje po Londonu tako što nosi majicu sa likom Lenjina. Tada sam imao otprilike četrnaest godina i nije mi bilo jasno koga može provocirati sa Lenjinom. Kroz čitavu moju osnovnu školu, na zidu jedne učionice stojale su slike Marxa, Engelsa, Lenjina i Tita, kod nas bi provokacija bila da ih poskidamo ili prekrižimo, tako da su mi punkeri izgledali kao da su nešto pobrkali. Danas znam da smo svi pobrkali puno toga.

A što se tiče nostalgije, s njom je teško završiti, nostalgija su sjećanja, a sjećanja su veća od života. Dok ovo pišem, napolju je trideset stepeni, ljeto, moja najljepša ljeta su ta adolescentska, pust grad, asfalt, beton, sunce prži, nas nekoliko prijatelja sjedi u haustoru nebodera na hladnim stepenicama i zajebajemo se do besvjesti. Bezbrižnost odrastanja.

Foto: Jashar Kowalski

Posle rata, ti i tvoj brat emigrirali ste u San Francisko, gde si proveo tri godine. Da li si s razlogom odabrao bitničko hipi mesto? Šta si tamo otkrio? Šta ti je Amerika dala? Nisi hteo da ostaneš…

Tamo smo imali prijatelja i tamo smo otišli, nikakva posebna izbira. Amerika je u redu, nemam loših iskustava, ali nisam ostao jer nisam otišao da ostanem, otišao sam da vidim kad mi se već pružila prilika. Gledao sam koncerte, doživio raznoraznih stvari, neke sam opisao u formi priče na albumima „Mein Kapital” i „Manjina”, a dugo već govorim  da ću napisati „Priče iz San Franciska”, ali me uvijek povuče nešto drugo. Sad se sjetih filma „Kum”  (Godfather ), onog prvog, Brando sjedi i miluje mačku, a onda se čuje glas onog tipa koji je došao da ga zamoli za uslugu, kako kaže „I belive in America…”, sjećam se da je pola kina reklo „I ja”, to je bilo jako davno, zanima me šta bi ti ljudi rekli danas. J

Po povratu u Bosnu, odlučio sa nastaviš da se baviš muzikom solo – opremljen samo električnom gitarom i rečima, koji prodiru u meso živih i kosti mrtvih. Objavio si albume „Od trnja do žaoka” i „Mrtvi su mrtvi” (2009. takođe si štampao priče „Enter džehenem” i „Na krvi ćuprija”). Potom si se preselio u Ljubljanu i objavio album „Život je raj”. Sudeći po naslovu albuma, tvoja selidba pokazala se bogomdanom. Svake godine izlazio je novi album – „Mein Kapital” (2012), „Human Reich” (2013) i „Manjina” (2015).

Šta je zapravo pokrenulo tvoju kreaciju, promena sredine, grada, statusa? Najednom si postao još više artikulisan, beskompromisan, gorak, a istovremeno lirski si mekše kontemplirao vreme, mesto, ljudske veze…

Ne znam. Istina je da sam u kraćem period ovdje u Sloveniji objavio više stvari nego prije, jedini razlog, zašto je tako, je taj da danas imam puno manje vremena. Možda zvuči smješno, ali mislim da je to u pitanju. Prije je sve vrijeme svijeta bilo moje, i sve što sam mogao danas mogao sam i sutra i uglavnom sam ostavljao za „prekosutra”, danas imam porodicu, djecu, i vrijeme je iskorišteno do maksimuma, ne ostavlja se za sutra, sutra radim nešto drugo. Previše vremena, premalo akcije J

 Gde pronalaziš mir i tišinu, kako se snalaziš u teško distorziranom „sada i ovde”?

Kako pišeš pesme?

U suštini, ja samo sviram, ne pritiščem, ne nastojim po svaku cjenu nešto uraditi. Ima tekstova koji ne idu ni na jednu melodiju, rif, ne zamaram se, ostavim ih sa strane, naletiće nešto i sve će doći samo na svoje. S druge strane, ima tekstova koji idu na sve pa ne znam šta bi s njima… Osim toga, dosta kombinujem sa romanima, tako da sve dobije svoj smisao.

Kako vidiš današnji nemir sveta i koje je tvoje mesto u njemu? Prilikom nacionalnog praznika 8. februara, slovenačkog dana kulture, interpretirao si čuvenu slovenačku nacionalnu himnu Zdravicu, koju je napisao najveći slovenački pesnik France Prešern. Danas se ta poema više čini kao naučna fantastika nego kao realnost…

 Tekst Slovenske himne stvarno zvuči kao znanstvena fantastika. Danas, u ovakvom svijetu i vremenu, pjevati himnu koja govori o slobodi svih naroda, ne ispostavljajući jedan, nevjerovatna je stvar. Gledam ovo evropsko prvenstvo u nogometu… neki pjevaju himnu kao da se spremaju u rat. Kad izgube utakmicu kao da su izgubili pola države. Svijet nije normalan. Gdje je moje mjesto tu? Ne znam… U Šiški J

Kao ljudi se ne mjenjamo, tehnologija ide naprijed, a mi još uvijek izvirujemo iz pećine.

Pre no što se rastanemo, čime se trenutno baviš, spremaš li nešto novo (album, knjigu, pozorišnu predstavu)?

Čemu se najviše posvećujem danas je predstava „Mefisto”, po mom tekstu, igramo Grega Zorc i ja, luč dela Janko Oven. U produkciji Maske i koprodukciji s Mini teatrom, gdje će biti i premijera u septembru. Tekst je manje više gotov, a ovih dana snimam muziku za predstavu. Biće veselo.

Katarina Juvančič