Nemanja Nešić – romantik bez fasade

Nemanja Nešić kantautor je i kompozitor iz Novog Sada. Devedesetih godina vodio je grupu Revir s kojom je objavio dva albuma, a od početka stoleća vodi sastav Mali princ s kojim je potpisao tri izdanja. Napisao je jednu autobiografsku muzičku hroniku. Kada razgovarate s njim, ostavlja utisak obrazovanog džentlmena s dobrim porodičnim miljeom i manirima koji danas toliko nedostaju našem vremenu. Kada poslušate njegove pesme, shvatite da imate randevu s profilisanim šansonjerom, gotovo odlazećom vrstom u savremenoj srpskoj muzici. Zato je ovaj intervju prilika da upoznate nekoga koga nećete sresti na svakom medijskom ćošku, ali hoćete na stranici našeg magazina. Poznanstvo s takvim umetnikom može vam pružiti mnogo. Ovo je njegova priča.

• Napisao si i objavio dokumentarnu knjigu o Reviru, svojevrsnu hroniku bogatu duhom, uspomenama, anegdotama, a na samom kraju – prožetu neskriveno oporim tonovima. Kako si odmerio šta možeš izneti pred čitaoce, a šta valja sačuvati za sebe? Pisao si jednako otvoreno o sebi i drugima, što je uvek rizična pozicija kada je reč o nefikcionalnom štivu gde govoriš o savremenicima. Osvrni se na iskustvo stvaranja svojevrsne (auto)biografije jednog muzičkog sastava, na ulogu pripovedača i ujedno prvog aktera koji sada mora naći balans između objektivnog i duboko ličnog. Lako ti sigurno nije bilo. Valjalo je raditi s više uglova gledanja, s više perspektiva, pri čemu je na kraju uvek presudna ona personalna, s tvojim likom i imenom.

Vreme provedeno sa ekipom iz „Revira“, a to se poklopilo i s periodom u kojem sam iz tinejdžerskog doba polako prelazio u akademsko, zrelo momamčko, ostavilo je u meni neizbrisiv trag. S obzirom na to što u tim godinama čovek mnogo pamti, upija i proživljava, ja sam gotovo ceo period trajanja „Revira“ zapamtio, čak i sa doslovno prenetim dijalozima, a da nisam vodio nikakve beleške, niti se služio bilo kakvim podsetnikom. Plan za knjigu, naprosto, nije postojao. Seo sam i počeo da pišem deo po deo, vremenom uvidevši da to što zapisujem nije samo dnevnik jednog vremena, već priča s jasnim obrisima autobiografije, ali i hronike, u ovom slučaju turobnih devedestih. Bend je trajao od 1991. do 1999. godine, koliko i najgora decenija u bliskoj prošlosti na ovim prostorima. Likove, kao i situacije, doslovno sam preneo na papir, onako kako sam ih ja doživeo,  bez suzdržavanja, ili patetike. Tako sam se ophodio i prema sebi. Vrlo kritično. Ipak se mora uzeti u obzir, a to sam i naveo u uvodu knjige, da nije reč o književnom delu, i da je to vrlo subjektivan ugao posmatranja, kako mene, tako i svih koji su u toj priči protagonisti. Želeo sam da, zbog sebe i sebi najbližih, jednu „bogatu“ i zanimljivu mladost sačuvam na takav način. Reakcije onih koji su pročitali, govore mi da sam, ipak, uradio dobru stvar.

• „Revir – jedna priča“ nije samo hronologija razvoja značajnog novosadskog benda koji si vodio. Dobre i poštene knjige takvog žanra duboko zahvataju u duh vremena. I tvoja je zahvatila. Govorimo u većem delu o devedesetim.

Upravo tako. Pišući o bendu,  porodici, prijateljima, simpatijama, ljubavima, shvatio sam da nesvesno dosta jasno dotičem i socijalni milje. Nije bilo moguće govoriti o svemu, a da se ne oseti opor ukus tog tmurnog vremena. Srećom, upravo ono što vodi celu priču kazuje da je sve nas zapravo „Revir“ održao pozitivnim, i da je uz sve ono što je išlo uz „Revir“ svima nama, pre svega tu mislim na moju porodicu, pomoglo da lakše preživimo to vreme. Sa ove distance, iako se bend, po mom mišljenju, rano zaustavio u svom radu i rastu, može se uvideti i sve ono pozitivno što nam je doneo.

• Jedan si od malobrojnih srpskih autora dosledno opredeljenih za šansonu. Strogo uslovno poređenje – danas je to u našoj muzici retko koliko i profilisani servis-volej igrač u vrhunskom tenisu. Nekada najatraktivniji tip igrača, danas najranjiviji. Osećaš li se ponekad previše izloženo zbog svog izbora? Nemaš zaštitu duha vremena u koji možeš da se sakriješ i utopiš.

Moj umetnički izraz jeste najbliiži šansoni, u svom većem delu. Tu, naravno, nije postojao plan. Muzici prilazim krajnje spontano, noseći se isključivo trenutnim raspoloženjem, a opet, obogaćen muzikom koju slušam, kao i muzičkim obrazovanjem koje imam. Danas nije lako biti šansonjer. Pre svega, jer se kao glavni element šansone nameće romantika, a nje u savremenom svetu gotovo da nema. Današnji slušalac ne ume da prepozna i da oseti romantiku, a kamoli  da je razlikuje od patetike. Za većinu to je danas nešto jako staromodno, dosadno… muzika se sluša površno, usput. Šansona podrazumeva i jaku liriku, kao podlogu koja uz celinu koju čini sa muzikom, a i vokalom samog autora, donosi osobenost. Treba je razlikovati od šlagera. Danas se, nažalost, više ceni instant konzumiranje. U nas, takav žanr nema svoje mesto. To jako dobro znam, jer kada je moj rad u pitanju, ili sam previše avangardan za komercijalu, ili sam previše komercijalan za alternativu. A to nam govori jedno. „Main stream“, ili glavni tok zapravo ne postoji u medijskom prostoru, ali nema ga ni u realnom životu. Mene ni danas ne znaju gde da svrstaju. Bogica Mijatović je napisao Vojvođansku rok enciklopediju sa preko hiljadu imena, i nije me tamo video, iako ima mnogo autora koji nisu rok izvođači, a našli su se na takvoj listi. Osećam se pomalo usamljeno u toj borbi uz – čast izuzecima – one koji to hoće povremeno da puste, podrže, ali opet, nedovoljno za neki ozbiljniji iskorak.

• Šansona je forma koja bi po svojoj komunikacijskoj otvorenosti i romantičarskim motivima koje baštini mogla da pripadne estradi – u dobrom smislu dakako – a ne eliti ili margini. Dakle, da bude glavni tok, magistrala, a ne rukavac i sporedni put. Svakako je tu presudan dominantan kulturni obrazac, standard sredine u kojoj šansona može ili ne može da se razvije. Koliko ima sluha za šansonu u nas?

Tu se delimično vraćam i na prethodni odgovor. Slušalac šansone, da bi je razumeo, mora da bude obrazovan, širokih vidika, načitan, ali i senzibiliteta koji će mu taj pravac približiti onome što on i očekuje. Šansona neće  publiku dići na noge, ali će joj podariti poruke, lepe melodije, koje ne bi smele nijednog momenta da kliznu u kič. Tu i jeste najveći problem. Malo je ljudi na ovim prostorima to uspelo, ali zato vrede i danas, i vreme ih nikad neće pregaziti. Šansona je kao klasična muzika.Uvek večna, i spremna da osvoji svakog ko uspe da je razume, a ako se to desi, ljubav između slušaoca i nje traje ceo život.

• Koliko pratiš razvoj savremene šansone u drugim evropskim zemljama? Pronalaziš li autore koji su ti bliski, a da ne pripadaju dvadesetom veku?

Moram da priznam da što idem stariji, sve manje imam vremena i volje da otkrivam nova imena. Generalno, mislim da se u nekom momentu životnog doba čovek malo zaustavi i ne sluša toliko novitete kao što je to slučaj u mlađim danima. Normalno je to. Međutim, Youtube nam daje nepreglednu bazu muzike, pa nekad sponatno naiđem na ponešto što mi odvuče pažnju. Recimo, iako nije reč o šansoni, ali je u pitanju retro muzički pristup, što takođe volim i negujem, pažnju mi je privukla holandska pevačica Caro Emerald, i bio bih jako srećan ako bi se predstavila i našoj publici. Ima mnogo dobre muzike, i nekad pomislim kako je čudno to saznanje da neću sve to dobro za života i moći da čujem.

• Imaš klasično muzičko obrazovanje, a prvu muzičku mladost u Reviru proveo si baveći se bazičnim rokenrolom. S grupom Mali princ kasnije si razvijao pop i latino džez formu. Dakle, iako prirodno imaš žanrovski formiran kantautorski identitet, daleko si od stilski jednodimenzionalnog autora.

To je onaj deo priče u kojem sam rekao da se prepustim osećaju. Kao diplomirani kompozitor, stekao sam potrebno obrazovanje i širinu, a slušajući raznoliku muziku, od svake upio ponešto sebi blisko, i to primenjujem. Od rokenrola s početka svoje karijere, preko angažovane muzike socijalnih tekstova bliskih EKV-u, Azri, Haustoru, pa do retro popa sličnog Bitlsima, ili kod nas Belanu, Divljanu, Evi Braun, i naravno sve do šansonjera poput Arsena Dedića u nas, ili Žilbera Bekoa, Serža Geinzburga i drugih. Povede me stih, melodija, emocija i tako nastane pesma. Mislim da je to, zapravo, pravi kantautorski princip. Nisi u jednom odelu, već ti raspoloženje nametne izgled pesme. Volim da se igram stilovima, a često neveseo tekst propratim vedrijom melodijom, međutim, uvek je to nekako melanholično, što jeste ogledalo mene kao osobe i stvaraoca. Kad gledam iz svoje perspektive, bilo bi veoma dosadno da  pesme pišem uvek u istom maniru. To, zaista, nije moguće upravo zbog te širine koju sam godinama u muzici sticao.

• Zasposlen si dugo u pokrajinskoj administraciji, u resornom sekretarijatu za kulturu. Imaš uvid u to koliko se i kako u poslednih deset godina ulagalo u kulturu. Budući da si državni službenik, nisi među onima koji odlučuju i dodeljuju, nego među onima koji izvršavaju i rade. Šta bi promenio da možeš? Kako bi formirao kulturnu politiku?

Zanimljivo je što sam kao umetnik dospeo u situaciju da iz potpuno drugog ugla pratim kako kultura izgleda. Kao administrativac u tom poslu, zaista  nemam pravo na bilo kakve odluke, čak ni na savete. Primećujem određene okolnosti  (a već deset i kusur godina sam u  sekretarijatu za kulturu), koje mi se ne dopadaju. Međutim, čak i da kažem kako to meni izgleda, i šta bih menjao, zahtevalo bi posebnu temu o kojoj bi se moglo polemisati. Kao umetnik, kompozitor, svakako sam mišljenja da bi to sve moglo da bude mnogo drugačije, transparentnije, s vizijom i s više usmeravanja ka novim tokovima, imenima, stvaraocima koji pokušavaju da iznađu put do svog uspeha, ili makar malog „kolača“ scene gde nesumnjivo kvalitetom pripadaju. Mislim da kultura ne treba da bude na tržištu. Njoj je potrebna drugačija strategija. Nisam političar, i nemam talenta za to, zato nikad neću ni biti u mogućnosti da donosim odluke, ali naravno, kao svaki čovek koji pripada kulturi i delatnik je u toj oblasti, primećujem nedostatke koje će morati da uoče neki drugi. Ili neće… to ostavljam vremenu ispred nas.

• Koliko te ograničava, a koliko otvara ova dvostruka pozicija – administrativni činovnik u kulturi čije delovanje je određeno resornim smernicama, u isti mah izrazito kreativan čovek koji neprestano ima potrebu da kulturu samostalno stvara i menja?

Definitvno me više ograničava, nego li otvara. Kod nas se sukob interesa posmatra jako strogo i selektivno, pa sam, definitivno, zaposlivši se u sektoru za kulturu, dobrim delom sebi „pucao u noge“. Vidim šta sve od projekata stigne na konkurse, a i sam bih mogao biti jedan od njih, međutim, to nije tako. Kao kompozitor koji radi u kulturi, sveden sam na činovnika, i za to primam platu. Tamo, do sada, nije bilo mnogo važno koje sam profesije, niti se moje zvanje tamo posebno cenilo. Uradi šta ti se kaže, i idi kući. Voleo bih da se to promeni. Grad bi mogao da bude mesto kojem ću se obratiti, ali ni tamo, do sada, nikad nisam dobio podršku, iako sam mnogo puta konkurisao. Nadam se da će sve to krenuti ka boljem, posebno, jer za 2017. godinu imam konkretan projekat koji ne mogu relizovati bez takve podrške.

• U svom radu, razvio si velik afinitet za pojedine jugoslovenske pesnike. Šta te toliko približava Dobriši Cesariću, a šta Crnjanskom? Potonjeg si jednom igrao kao mladića u davnom video zapisu za pesmu Partenon.

Od studentskih dana prepoznao sam i  vremenom razvijao afinitet prema „uglazbljivanju“ pesnika. Prvi koji me je osvojio bio je Miloš Crnjanski. Sredinom devedesetih, kao dvadesetogodišnjak, komponovao sam muziku na šesnaest njegovih pesama, među kojima se nalaze i one najlepše, koje su u antologiji srpske poezije. Tada, i sam buntovan, pronašao sam sebe u estetici stihova Crnjanskog, poznatog po prekoj naravi kao čoveka bez straha i ustupaka. I danas te pesme čekaju na svoju pravu, javnu premijeru. S druge strane, kao već zreo autor, načitan raznolike poezije, veliku sličnost našao sam u atmosferi stihova Dobriše Cesarića. Jednostavnost, a opet duboka mislenost njegovih rečenica, kao i okrenutost običnim ljudima i situacijama, nagnala me je da, nedavno, zaokružim opus od dvanaest numera, odnosno prokomponovanih pesama koje su mene intimno dotakle. Određenu melanholiju kod Cesarića uviđam i kod sebe. Pesme su vrlo lako nastale, u nekoliko dana, gotovo u dahu,  i velika mi je želja da ih nekad, takođe, javno predstavim.

• Godinama unazad imaš poptuno spreman mjuzikl posvećen pesniku „Seoba“.

To je, naime, forma kantate, koju planiram uz pomoć brata Svetozara, takođe kompozitora, da uradim sa bendom, horom i orkestrom. O detaljima ne bih, jer je to projekat s kojim planiram da konkurišem na gradskom konkursu za kulturu u 2017. godini, kada se obeležava 40 godina od smrti jednog od najvećih pisaca sa ovih prostora.

• Tebi je sasvim blizak princip zajedničkog kreiranja. S drugim Milošem i drugim pesnikom, Galetinom, formirao si višegodišnje saradničko prijateljstvo.

Saradnja s Milošem Galetinom je posebno iskustvo za mene. To je priča koja traje, i nadam se da će je biti sve dok bude i nas. Prva njegova zbirka „Mornar“, koju mi je lično poklonio, pokrenula je u meni  lavinu emocija, te sam počeo da komponujem na njegove stihove. Malo-pomalo, za petnaest godina naše saradnje i prijateljstva nakupilo se tu tridesetak pesama, od kojih je većina sa uspehom promovisana u Vojvodini, što na književnim večerima gde je Miloš govorio svoje stihove, a Sveta i ja svirali, što na tri prelepa koncerta s Tamburaškim ansamblom „Zorule“, gde su još učestvovali harmonikaš Jovan Letić, violinista Vladimir Ćuković i glumac Žarko Stepanov. Jedan nastup zabeležen je kamerama RTV Vojvodine. Miloš Galetin je u antologiji svetske poezije, i vrlo je osoben umetnik. Posebno mi je zanimljivo kada muziku stvaram kraj pesnika koji je moj savremenik, generacija… moram da napomenem da sam određen opus muzike podario i stihovima Jovana Dučića, Jovana J. Zmaja, Miloša Zubca..mislim da su stih i nota najsrodnije umetničke forme. Metrika, ritam, emocija… drago mi je da u gradu ima još pojedinaca koji neguju stih i muziku kao jedno telo, pre svega se to odnosi na Miloša Zubca i Milana Koraća, s kojima brat i ja planiramo nešto lepo za zimske dane kojima lagano idemo u susret.

• Držiš do porodičnih vrednosti i ne libiš se da u ma kojoj prilici zahvališ roditeljima za sve što su ti pružili. S bratom Svetozarom često nastupaš na koncertima. Posve ste drugačije muzičke i ljudske prirode, ali ste besprekorno kompatibilni na sceni. Koliko je to zasluga roditelja, koliko vaš uzajamni izbor da se čuvate i pratite jedan drugog i na umetničkoj, ne samo na životnoj stazi?

Ima i jednog i drugog. Nas dvojica smo, sticajem okolnosti, a i genetike, rođeni muzikalni, a eto, ispostavilo se da smo obojica i isti fakultet i smer završili. Podrška porodice je, u našem slučaju definitvno, na prvom mestu. Kada sam počeo da se bavim muzikom na sceni, mimo muzičke škole, daleko od klasike, nikad nisam naišao na negodovanje, naprotiv. Svaki naš izbor, uz razgovore, razmene mišljenja, podržavan je, jer su roditelji uvek znali da osete šta je to obojici bitno. I ne samo oni, već i babe i dede, tetka, ujak…mi smo jedna složna familija, puna obostranog poštovanja i razumevanja. Sveta i ja se mnogo razlikujemo, i kao osobe, i kao umetnici, ali isto okruženje nas je odgojilo, i mi smo jedan na drugog upućeni oduvek, a posebno od kada je Sveta sazreo i uključio se u moj bend kao pijanista, ali i kao aranžer, producent,  dizajner naših CD izdanja i reditelj spotova. Mi imamo različite muzičke karijere i senzibilitete. Sveta je stoprocentno u modernoj klasičnoj muzici, a sa mnom ipak sarađuje, jer i tu vidi šansu da se umetnički iskaže i da podari nešto novo i svoje. S druge strane, ja insistiram da on aranžira pojedine moje pesme, jer uvek time donese neku drugačiju dimenziju mojoj muzici. Naš rad se posebno dobro uklopio i upotpunio kada smo komponovali songove za mjuzikl „Kočoperitis izvesne dame u pubertetu“, u izvođenju đaka Muzičke škole „Isidor Bajić“, gde su nam se songovi baš razlikovali. Moji, bliži popularnoj muzici, a njegovi opet srodniji klasici. I s Milošem Galetinom samo radili aranžmane za tamburaše. Onaj ko dobro razume muziku, a i poznaje obojicu, može da oseti koji aranžman je Svetin, a koji moj. Dakle, naša saradnja je definitivno naš izbor, određen i usmeren jednakom pažnjom roditelja ka obojici.

• Dugo si u muzici. Imaš vrednu studijsku diskografiju i veliku koncertnu kilometražu za sobom. Međutim, ostavljaš utisak večitog dečaka. Da li ti smeta to što te sa četrdeset godina života, uza svu tvoju zrelost, znanje i iskustvo, još uvek vide kao mladog umetnika?

O tome nisam razmišljao, ali ovo pitanje mi kazuje da ostavljam takav utisak. Možda zato, jer se u odnosu prema muzici ponašam gotovo detinje iskreno, a prema ljudima nekad i pomalo naivno, verujući da nije svako dvoličan i slatkorečiv, a onda ti iza leđa svašta misli. Ja sam osoba koja svemu prilazi bez kalkulacija, a danas se to baš i ne ceni. Što ti lice ima više fasada, to bolje. Odlika mladih je da sanjaju. Ja to radim u svojim pesmama. Ime bendu sam dao po, kako kažu, bajci za odrasle „Mali princ“. Privatno sam, do danas, još uvek momak, tako da sve to možda utiče da celokupan utisak o meni bude upravo takav. Iako, sa punih četrdeset godina, daleko sam od mladog. Međutim, u svetu stvaralaštva nekad se velike stvari naprave tek u potpunoj zrelosti. Mislim da sam je stekao. Sazreo sam kao umetnik, znam ko sam i šta sam. Za sve ostalo, potrebna je i sreća, okolnosti koje ti se nameste, ili ne… život brzo prođe. Voleo bih da jednog dana može da se kaže da sam, ipak, iza sebe ostavio nešto kvalitetno i vredno. To je misija svakog ko na umetnost gleda umetnički, a ne koristi je kao sredstvo za dobrim i lagodnim životom, ili kao težnju da  po svaku cenu podiđe ukusima većine.

• Ove godine svirao si na POEZICI, i taj nastup izborio si pobedom na konkursu za posebne aktere festivala. Mnogo ljudi glasalo je za tvoju pesmu. Nisi čovek kome su konkursi potrebni, niti veruješ u muzička takmičenja. Šta te je ipak privuklo da se prijaviš?

– „Poezika“ je za mene bogato iskustvo. Generalno, nisam fan takmičenja. Sa grupom „Revir“ pobedio sam u Sivcu 1995. godina na FAMUS-u, sa pesmom „Trag“ na stihove Miloša Crnjanskog, pre neku godinu sam dobio prvu nagradu za najbolju pesmu na Internacionalnom festivalu za decu u Kikindi, niz prvih nagrada za scensku muziku, ali nikad nisam ušao u nešto slično konceptu kakav pruža „Poezika“. Razloga je više. Najveći je da sam kao kantautor sebe video na, maltene, jedinom festivalu tog tipa u nas, i to još u mom Novom Sadu. Bilo mi je žao da se ne oprobam, iako znam da konkurs u osnovi ne podrazumeva već ostvarene autore. Glasovima prijatelja, i njihovom angažovanošću, pesma „Čudne boli“  je pobedila, i dobio sam priliku da sviram na otvaranju jedne od večeri (bend „Mali princ“ je uradio i studijski snimak pesme koja se, od nedavno, emituje na radio stanicama). Neskroman ću biti. Mislim da ne zaostajem ni za jednim autorom koji je svirao u redovnom programu festivala, a iskreno se nadam da ću narednih godina dobiti poziv organizatora i u celovečernjem nastupu se predstaviti sa bendom. U svakom slučaju, proveo sam tri predivne večeri, stekao nova prijateljstva i moram da kažem da je „Poezika“ na dobrom putu da izraste u jednog od lidera takvog koncepta na ovim prostorima. To od sveg srca želim.

• Na kraju, osvrni se mirno na godine prošle. Pa se zagledaj u buduće. Šta vidiš, u oba smera, što za sebe, što za tvoje bližnje?

Iza sebe vidim samo lepe stvari.  Stare fotografije i snimci često me vrate u  prošlost. Mnogo mi nedostaju oni koji sada „oru nebeske njive“ (što bi rekao naš Panonski mornar Đorđe Balašević), a koji su mi mnogo značili. Trudim se da na prošlost gledam s vedre strane. Kao melanholik po prirodi, prošlosti se često vraćam, što u mislima, što u pesmama. Jednostavno, to je jače od mene. Nedavno sam obišao kraj u kojem sam odrastao, u Novom Sadu, u ulici Olge Petrov… volim da posetim mesta koja sam kao dete proživeo. Tako i u Novom Bečeju, odakle su moji roditelji i gde i dalje postoje obe kuće u kojima sam sa Svetom proveo detinjstvo, ali danas pripadaju nekim drugim ljudima. U budućnost nikad ne gledam predaleko, jer su vremena takva da ni sutra ne znaš šta će da se desi. Najbitnija mi je sadašnjost, kao trenutak, kao osa simetrije koja deli ono što je bilo i ono što će tek biti.  Voleo bih da moje najbliže i mene posluži zdravlje, da se jednom i ja ostvarim kao roditelj, a da u muzici nikad ne odustanem od zacrtanog puta, ostanem kao i do sada svoj, a prema ljudima s kojima se družim i radim, kao i uvek, otvoren i iskren. Verujem da oni to znaju da cene i da ćemo zajedno  napraviti dobre stvari. Pre svega, da sa Svetom uradim projekat Miloš Crnjanski i da time zaokružim davnašnju želju da danas, kao zreo autor s punim pravom stanem ispred publike i kažem: „Da, ovo sam uradio i na ovo sam ponosan“. Bez obaziranja na eventualne kritike i zavist kojima je Novi Sad, nažalost, veoma sklon. Svestan sam da mi aktuelno vreme ne ide na ruku. Da je sistem vrednosti izgubljen i da kao društvo lutamo u mraku bez bater-lampe i ne znamo s kim ćemo se i kako sudariti, a s kakvim ćemo posledicama iz tog mraka jednom izaći. Opet, kompozitor sam, i makar tako mogu da se odmetnem u daljine gde postoji samo ta muzika, iskrena i moja. Svako ko to prepozna i da mi podršku, znači mi mnogo. Kao i ovaj intervju, do tančina jasan i kreativan, koji mi je dao mogućnost da se otvorim i da me neki koji me znaju, upoznaju još bolje, a da se na poseban način predstavim i onima koji me ne znaju.

Ipak, najviše volim kada o meni govori moja muzika.