Branko Pražić – Muzika i život kao jedno

Branko Pražić pripada generaciji koja se našla na pročelju razvoja rokenrola u Srbiji. U Vojvodini je čak suvereno pomerao granice i utvrđivao standarde pre drugih – njegov sastav Cvrčak i mravi u svojoj biografiji ima nemalo istorijskih trenutaka, koje ćete naći popisane u ovom sadržajnom razgovoru. Danas je Branko veteran po stažu u srpskoj muzici, a gotovo dečak po entuzijazmu koji oseća prema stvaralaštvu. Svirao je rame uz rame s najvećim jugoslovenskim sastavima i umnogome prokrčio put drugima, pokazao da ume da načini pesme evergrin vrednosti, a najdragoceniji period u njegovoj muzičkoj karijeri možda je bio onaj u kojem je drugovao i nastupao s najpevanijim pesnikom jugoslovenske popularne scene – Duškom Trifunovićem. Gotovo pola veka nakon što je snimio svoju prvu profesionalnu pesmu, Branko Pražić za Magazin Poezika govori o nekadašnjim urbanim modelima, mladosti vojvođanske rokenrol kulture, životnim izborima, večnoj ljubavi prema muzici i velikom prijateljstvu s jednom od najvažnijih pesničkih ličnosti jugoslovenske estrade.

Jedan si od pionira novosadskog rokenrola. Pričaj nam malo o duhu vremena s kraja šezdesetih, recimo, o igrankama kao tadašnjem društvenom fenomenu. Šta je sve podrazumevala urbana omladinska kultura, kakve su bile navike, kodeks ponašanja, šta je činilo tadašnji sistem vrednosti.

Svako od nas povremeno ima potrebu i želju da ga sećanja vrate u prošlost i mladost. Svako, bez izuzetka. I onda se prave poređenja između vremena prošlog i vremena sadašnjeg. Gotovo uvek u korist onoga što je bilo i što je nepovratno prošlo. Pritom se odmah, vrlo lako, zaboravlja osnovna premisa i kvalitet prošlog vremena – a to je da smo bili mladi, željni svega i spremni na sve. Za moju generaciju šezdesete su stigle u pravi čas, tačno na vreme! U vremenu sazrevanja postajali smo svesni svojih želja i ne baš uvek svesni svojih mogućnosti. Ali to nije bilo važno, jer je pred nama bio život koji je obećavao … I mi smo to znali. Verovali smo jedni drugima i jedni u druge, iako nismo imali ništa osim svoje mladosti. Neko od nas je imao u kući radio aparat, gramofon ili bicikl, i tu se, uglavnom, priča i završavala. Nije bilo ni traga od silne današnje tehnologije, koja je ispunile sve pore života. Tehnologije koja mnogo pomaže i bez koje se danas ne može zamisliti svakodnevno bitisanje, ali koja je, sa druge strane, odvojila čoveka od njegove sopstvene duše. A nama, odabranima i predodređenima za velika dela, šezdesete su donele muziku, električne gitare i rokenrol. Na talasima rok muzike i na  igrankama mladost se družila, udružila i zabavljala, maštala i sanjarila, dosezala neslućene visine i živela punim plućima. U Novom Sadu je bilo bar dvadesetak prostora gde su održavale igranke. Ja sam sa svojim ”Cvrčkovima” svirao bar na deset mesta: ”Zmaj Jovina” gimnazija, Građevinska, Mašinska i Medicinska škola, Mašinski, Poljoprivredni i Medicinski fakultet, škola ”Đ.Natošević”, rukometni stadion u Dunavskom parku, Zanatski dom … U Novom  Sadu je bilo bar deset rok sastava koji su dosta redovno svirali, pa je svake subote bilo po nekoliko igranki u raznim prostorima. To je bila osnovna zabava za mlade. Važna mesta u gradu bila su i dva kluba – ”Gajba” u ulici Vase Stajića i Tribina mladih. Sa nekoliko bioskopa i korzoom zaokružile bi se mogućnosti da mladi ispune slobodno vreme po svojoj želji. Živelo se i radilo danju, odmaralo i spavalo noću. Drugarstvo i poštenje je bilo veoma važno, cenio se uspeh u školi i u sportu. Sve to je određivalo mesto pojedinca u odnosu na ostale, sasvim realno i pravično. I ako ćemo iskreno, bio je to vrlo kvalitetan život i bez kompjutera, interneta, mobilnih telefona i besnih automobila, koje voze jednako besni i agresivni tatini sinovi. Ono što mi posebno znači je činjenica da ta sećanja žive u celoj mojoj generaciji, pa i danas često srećem ljude koji se sa istom nostalgijom sećaju tih vremena, igranki, naših svirki u ”Zmaj Jovinoj ” gimnaziji, Građevinskoj školi, na stadionu u Dunavskom parku, a posebno letnjih svirki u Petrovcu na moru, gde smo bili redovni letnji gosti punih šest godina.

Iako su naši prvi rokenrol sastavi dominantno podražavali engleske i američke grupe, zbog specifičnog istorijskog nasleđa i geopolitičkog položaja, bilo je ovde znatnih uticaja italijanskih kanconjera, francuskih šansonjera, ruskih bardova. Između istoka i zapada, kako si se ti formirao kao muzičar?

Prve pesme koje sam počeo da slušam i polako, stidljivo da pevušim bile su ruske romanse. To je bilo vreme krajem pedesetih i početak šezdesetih godina, kada je Olivera Marković svojim pesmama ušla u moj dečiji i muzički svet i tu zauvek ostala. Mislim da sam znao, ako ne sve, ono bar većinu njenih pesama. Vrlo brzo posle ruskih romansi otkrio sam ”Sanremo” i italijanske kancone. Mnogo sam voleo pesme koje su pevali Modunjo, Ćelentano, Milva, Mina, Rita Pavone … A onda sam za 15. rođendan dobio prvu gitaru i sa njom sam otkrio novi zvuk i novi svet – svet električne gitare i rokenrola, muziku koju su stvarali moji prvi, pravi uzori – Šedousi i Bitlsi. Ova dva benda i danas slušam sa velikim zadovoljstvom. Mislim da je i moj muzički senzibilitet rezultat kompromisa između ruske i italijanske škole sa jedne strane i rok muzike koja me je osvojila svojom energijom i žestokim ritmovima, sa druge strane.

Da li ti se događa da muzički uticaji koje si pokupio u detinjstvu, a na koje dugo nisi obraćao pažnju, danas ponovo zavibriraju u tvom životu?

Za sebe volim da kažem da sam definitivno roker u duši. Rok muzika zauzima dominantno mesto u mom  bavljenju muzikom, koje traje preko 50 godina. One ”prve muzičke ljubavi” su se sasvim pritajile pred naletom i silinom rok zvuka. Ali nisu nestale. Čekale su strpljivo svoj trenutak. Kada roker zađe u ozbiljne godine, kada se polako smiruju energija i temperament koje nosi mladost, pojavi se potreba za mirnijim pesmama u kojima će dominirati melodija, kao osnovna potka i vodilja. I onda, valjda je to prirodno, čovek zatvori krug i vrati se na početak. Ja sam se vratio baladama, ruskim romansama, ruskim starim, tradicionalnim pesmama koje traju već desetinama godina i, sa posebnim zadovoljstvom, savremenim ruskim pop i rok pesmama, koje su po kvalitetu ravne najboljim zapadnim pesmama tog žanra. Uživam u ruskim pesmama i kada ih slušam i kada ih pevam. Ali, ona rokerska žica uporedo i dalje svira. U mom repertoaru, koji sam poslednjih desetak godina znatno proširio i koji izvodim na koncertima, najviše ima stranih rok pesama  šezdesetih i sedamdesetih godina, iz vremena kome sam apsolutno najviše posvećen kada je muzika u pitanju. Tu je i poseban ciklus, moja mala antologija Ex-YU rok stvaralaštva sedamdesetih i osamdesetih godina, od većine rok sastava sa tog područja po nekoliko pesama. Mnogo mi znači rad sa decom i za decu i muzika koju su stvarali i pevali velikani tog žanra. U autorskom opusu veoma su mi važne pesme koje sam komponovao na stihove najpoznatijih pesnika za decu. A uz sve to, puno vežbam, po nekoliko sati svakog dana i uživam u tome. U jednoj rečenici to bi izgledalo ovako: ”Muzika je moj život – a moj život je muzika”.

Ogroman deo svog muzičkog iskustva podelio si s bratom Aleksandrom. Imate zajedničku muzičku biografiju. Koliko ste se razlikovali po temperamentu i stilu? Gde ste se sretali, a gde razilazili?

Kako to obično biva, braća su uglavnom vrlo različite osobe u mnogo čemu. Acu i mene  na prvom mestu je vezivao bratski odnos. Druga stvar koju smo delili bila je potpuna predanost rok muzici, kod njega čak više nego kod mene. On je bio tipični, beskompromisni hard-roker onog vremena. U meni je ipak bio jedan mali, lirski kutak koji se borio za mesto pod suncem. Doduše, dosta dugo uglavnom bezuspešno… ali trudio se. U skoro svim aspektima života mi smo bili potpuno različiti. Ja sam bio potpuno posvećen muzici, autorskom radu, odnosno, radu na novim pesmama, veliki pristalica vežbanja i individualnog usavršavanja, vrlo strog prvo prema sebi, pa onda i prema drugima, vrlo tačan i precizan kada su obaveze u pitanju. Sa druge strane bio sam tih, miran i možda previše povučen. A Aca je bio sušta suprotnost svemu ovome. To je povremeno dovodilo do napetih, pa čak i konfliktnih situacija, ali to je, valjda, sastavni deo života. Istovremeno, to je postavilo odnos u sastavu na vrlo pragmatične osnove: ja sam bio zadužen za muziku, a Aca za posao i radio je to jako, jako dobro.

S grupom Cvrčak i mravi svirao si na mnogim gitarijadama, ravnopravno s brojnim jugoslovenskim grupama koje su kasnije napravile velika imena s bogatim diskografijama. Tvoj sastav im je čak bio prethodnica u pojedinim aspektima muzičke profesije – prvi ste među novosadskim grupama snimili autorsku pesmu u profesionalnom studiju, prvi svirali autorski koncert koji je uživo emitovan putem radija, prvi u Vojvodini objavili ploču. Dakle, krenuo si poletno jugoslovenskom muzičkom magistralom u čijoj si gradnji praktično učestvovao od početka. Međutim, nisi dugo ostao na njoj i čini se da si kasnije birao medijski manje vidljive puteve. Šta bi danas uradio drugačije kada je životna staza tvog benda u pitanju?

”Cvrčak i mravi” su u vojvođanskoj rok muzici bili istinski pioniri! Prvi smo u Studiju M Radio Novog Sad snimili svoju, autorsku pesmu ”Balada o čoveku”. Bilo je to 1968. godine, već u drugoj godini postojanja. Tri godine kasnije naš koncert u Studiju M direktno je emitovan preko Radio Novog Sada. To je bio prvi koncert jednog vojvođanskog rok benda koji je Radio direktno prenosio.  A svirali smo samo svoje kompozicije. Bili smo prvi vojvođanski rok sastav koji je objavio singl sa dve svoje pesme. Na ”BOOM” festivalima, koji su okupljali najbolje rok grupe iz cele Jugoslavije i to po pozivu, učestvovali smo čak tri puta – u Ljubljani, Beogradu i Novom Sadu. I konačno, 1985. godine, na Opatijskom festivalu, svirali smo u posebnom programu koji je te godine prvi put ustanovljen – bilo je to veče rok muzike. Mi smi predstavljali TV Novi Sad, a pored nas su svirali još ”YU grupa” iz Beograda, ”Parni valjak” iz Zagreba, ”Indeksi” iz Sarajeva, ”Leb i sol” iz Skoplja,”September” iz Ljubljane, ”Makadam” iz Titograda i ”Kosovski božuri” iz Prištine. Sve ovo, uz mnogobrojne nastupe po Vojvodini, ostavilo je veliki trag u istoriji vojvođanskog roka i zaslužuje poštovanje i pamćenje. A kada danas razmišljam o tom vremenu i postavim sebi pitanje da li sam mogao sve to da uradim drugačije i bolje, da li bih nešto promenio, odgovor je vrlo kratak – verovatno ništa ne bih menjao! To je bilo vreme entuzijazma i ogromne ljubavi prema muzici. Takvi su bili i ”Cvrčkovi”. Mi smo bukvalno živeli za svirke koje smo imali i pesme koje smo stvarali. I ništa drugo nije bilo važno! I ništa nismo znali o drugim stvarima koji su sastavni deo rok cirkusa. Danas bi neko mogao da kaže: ”Niste imali dobar marketing”. Pa, naravno da ga nismo imali. Nismo ni znali da ta reč postoji i šta znači. Sve poslove izvan muzike završavali su menadžeri. Naš menadžer je bio Aca i to je bio i početak i kraj te priče. E, sad, naravno da je moglo bolje i drugačije. Mogli smo više da vežbamo, da više radimo na individualnom planu. Mogli smo da pokušamo da malo izađemo iz Vojvodine, gde smo najviše nastupali i da mnogo više sviramo u drugim republikama bivše SFRJ. Mogli smo da pokušamo proboj na beogradsku scenu, jer je Novi Sad i pored sve svoje reputacije koju je imao, uvek bio provincija kada je muzika u pitanju. Mogli smo, ali nismo … A za sve što smo kao ”Cvrčak i mravi” uradili ili eventualno propustili, ja imam ovakvo objašnjenje: trag  u vremenu ne ostavljaju muzičari i pevači, već pesme koje su stvorili. A da sam ja bio samo malo bolji i komercijalniji kompozitor, možda bi bilo drugačije i uspešnije. Zato stvarno mislim da ne bih ništa menjao. Najviše zato što nisam prerano sagoreo u sopstvenoj vatri kao mnogi, što sam iz godine u godinu sazrevao kao kompozitor i popravljao kvalitet pesama, što sam stvorio svoj prepoznatljiv muzički ”rukopis” i konačno, ono što mi je najvažnije: iako je prošlo već 48 godina od trenutka kada sam snimio svoju prvu pesmu za Radio Novi Sad, još uvek sam u stanju da napravim novu, dobru pop i rok pesmu. Još uvek, gotovo svakodnevno, neki magični stvaralački poriv tera me da radim i da stvaram. Žarko se nadam da će to još da potraje …

Diskografija i muzičko-istorijski značaj grupe Cvrčak i mravi nikako ne stoje u jednakosti. S druge strane, to što niste objavljivali albume ne znači da ih niste pripremali. U fonoteci Radio Novog Sada postoji tridesetak vaših neobjavljenih autorskih snimaka. Nakon četiri decenije, kako danas osećaš te pesme? Koliko duguju vremenu u kojem su nastajale, a koliko su uspele da prežive to vreme, makar samo unutar jedne radijske arhive.

Imao sam dugo godina neki čudan, skoro ambivalentan odnos prema pesmama koje su nastale u tom prvom stvaralačkom ciklusu. S jedne strane, dugo sam mislio da su nedovoljno kvalitetne, kako u odnosu na pesme drugih rok sastava i autora tog vremena, tako i u odnosu na pesme koje sam uradio kasnije. A opet, to su bile moje prve pesme i na neke od njih sam ipak bio vrlo ponosan. Trebalo mi je vremena da shvatim da su sve autorske pesme koje su ”Cvrčkovi” snimili, objavili i izvodili imale jak pečat i uticaj tog vremena i da drugačije nisam ni mogao da ih uradim. I onda sam im se opet konačno vratio. Mislim da su neke pesme dovoljno jake da bi se mogle i danas slušati i izvoditi, naročito nekoliko pesama koje sam uradio 1979. godine za našu prvu LP ploču. Nažalost, materijal nikada nije objavljen, ali ostale su pesme. Dobar deo priče o sastavu ”Cvrčak i mravi” zaokružili smo 2002. godine, kada smo u Studiju M Radio Novog Sada održali koncert kojim smo obeležili 35 godina od prvog nastupa pred publikom. Te večeri sam opet prigrlio sve svoje pesme, svirajući ih sa ljudima iz originalne postave: Vojin Tišma-solo gitara, od koga sam učio da sviram i koji me je uveo u svet muzike, Aleksandar Pražić-bas gitara, Dragan Davidović-bubnjevi, uz pomoć moga sina Nemanje i nekoliko prijatelja. A sledeća, 2017. godina, ima za mene poseban značaj. Uradiću sve što je u mojoj moći da Vojin, Nemanja i ja, nažalost bez Ace, koga više nema, opet uz pomoć prijatelja, održimo jubilarni, svečani koncert, kojim ćemo obeležiti 50 godina života sastava ”Cvrčak i mravi”.

Osamdesete su donele novu poetiku, estetiku i nove žanrove. Ti i Aleksandar ste se prilagodili tako što ste formirali pop bend Sunčeve pege. Koliko si se prirodno osećao u drugačijem muzičkom formatu?

Na početku 1979. godine uradio sam za duet ”Branka i Dinka”  dve pesme, potpuno različite u odnosu na pesme za ”Cvrčkove” – ”Beli šal” i ”Kad bi”. ”Beli šal” je postao i ostao moj zaštitni znak. Sa ”Sunčevim pegama” samo sam nastavio taj put, ispunio drugu stranu svog muzičkog senzibiliteta i želju da mi u pesmama dominira melodija i višeglasno pevanje. Vrlo lako i prirodno, iz sveta rok muzike uplovio sam u pop vode i tu sam se veoma dobro osećao. Bila je to promena koja mi je bila potrebna. ”Sunčeve pege” su bile tipičan predstavnik YU-pop pravca, kao ”Novi fosili” iz Zagreba, grupa ”777” iz Rijeke, ”Aske” iz Beograda ili ”Pepel in kri” iz Ljubljane. Učestvovali smo na svim festivalima u bivšoj Jugoslaviji u periodu od 1982. do 1992. godine i to čak šest puta na Opatijskom festivalu, a pet puta na izboru za Pesmu Evrovizije. Kruna tog perioda bila je LP ploča, koja je objavljena 1988. godine.

Po raspadu jugoslovenske države, sudbinski si se sreo s Duškom Trifunovićem, tada apatridom bez ličnih dobara, koji je zbog rata izbegao iz Sarajeva u Novi Sad. S njim si sve do pesnikove smrti 2006. godine, drugovao, nastupao, pratio ga s gitarom kao legitimni baštinik i promoter njegove poezije za pevanje. Da li ti se čini da je ceo tvoj prethodni muzički život bio svojevrsna priprema za susret i sporazum s jednom od najvećih ličnosti jugoslovenskog pesništva u drugoj polovini dvadesetog veka.

Duška Trifunovića sam upoznao drugog avgusta 1992, nešto više od tri meseca posle njegovog dolaska u Novi Sad. Bilo je to na jednom susretu pesnika u Novom Bečeju. I dobro je što se desilo tek tada, a ne ranije. Iskreno, nisam bio spreman za Duška sve do našeg susreta. I ko zna kako bi se sve završilo, da smo se sreli i upoznali ranije i u nekim drugim okolnostima. Ovako, tog 2. avgusta, kada je Verica Mesaroš, direktorica biblioteke u Novom Bečeju predložila Dušku da 9.septembra održi književno veče, a ja da pevam njegove pesme, veoma lako sam prihvatio taj predlog. Bilo je to za mene veliko priznanje i velika čast – nastupati zajedno sa jednom takvom pesničkom veličinom kakva je Duško Trifunović. U Novom Bečeju, kada je muzika u pitanju, započeo je  najvažniji period u mom životu, koji je trajao više od 13 godina, sve dok nas Duško nije napustio. Bio je to period u kome sam se konačno formirao kao muzičar, pevač, kompozitor i kao ličnost. A sve to zahvaljujući Dušku.

Kako je bilo putovati i drugovati s Duškom? Izvesno je da si mogao i morao da ga upoznaš znatno bolje nego mnogi muzičari kojima je on u Sarajevu, iz pozicije tamošnjeg kulturnog autoriteta i vodiča, pomogao da naprave muzičke karijere. Tebi je pripalo da ga pratiš u jednom drugačijem, teškom vremenu po njega, kada je brinuo o goloj fizičkoj egzistenciji.

U Duškovoj blizini proveo sam po mnogo čemu 13 veličanstvenih godina.

Prvo kao saradnik i saputnik, da bi vrlo brzo odnos postao iskreno drugarski. Poslednjih sedam-osam godina uspostavilo se između nas duboko prijateljstvo. Duško je bio vrlo kompleksna ličnost. Na prvi pogled otvoren, komunikativan, šarmantan, pravi zabavljač, ali… Mislim da je sve to bio samo privid, maska, iza koje je se krio drugi, pravi Duško, u neprestanoj, skoro iskonskoj borbi sa svojim demonima. A to je znalo vrlo malo ljudi. Za raniji deo Duškovog života ne znam, ali za ove novosadske godine siguran sam da je u svoju blizinu i najdublju intimu bio spreman da primi samo dve osobe – na prvom mestu Peru Zupca, a onda, vremenom i mene. Sve te godine uz Duška bile su za mene prava životna škola, u stvari pravi životni fakultet. Bio sam privilegovan, jer sam na našim druženjima, a posebno na putovanjima, iz prve ruke slušao vrhunsku poeziju, slušao skoro filozofske priče o mnogim stvarima i naučio o istoriji srpskog naroda više nego u svim školama koje sam pohađao. Duško je pričao, pričao, a ja sam slušao, slušao, učio i pamtio. Ni na šta me nije nagovarao, ni u šta me nije ubeđivao, a toliko toga mi je dao i toliko toga me  naučio. Najmanje što sam mogao da uradim i da mu vratim bar deo od onoga što je on meni dao, bilo je da napravim svoju priču, svoj recital ”Tajna veza – sećanje na Duška Trifunovića”. U njemu pričam o Dušku, govorim njegovu poeziju i pevam njegove pesme i to radim širom Srbije i Republike Srpske već desetu godinu. I radiću to sve dok ljudi budu želeli da slušaju moju priču o Dušku.

Snimio si i objavio jedan album s Duškovim stihovima. To je bilo za pesnikovog života. Prošlo je deset godina od njegovog odlaska i pripremaš sada drugo poglavlje.

Kada je u aprilu 1992. godine došao u Novi sad i tu ostao, Duško je bio bez posla, bez ušteđevine i bez ikakvih prihoda. Mnogo ljudi mu se našlo u tim prvim najtežim godinama, ali jedan čovek je uradio najviše. Bio je to Pero Zubac, koji  mu je pomogao da se zaposli na televiziji i radi ono što je godinama radio u Sarajevu. Pero je u to vreme bio urednik dečijeg programa i uređivao je serijal ”Hajde mi pokaži”. Svake nedelje emitovala se nova emisija, a Duškov zadatak je bio da predstavi neku novu knjigu pesama za decu. Moj zadatak je bio da za svaku emisiju komponujem neku Duškovu pesmu. Tako je počelo moje kompozitorsko druženje sa Duškovom poezijom. Nastavio sam to da radim i nakon završetka serijala, pa sam do 2005. godine imao preko 30 Duškovih pesama, koje sam muzički uobličio. Početkom te godine sazrela je   ideja i moja velika želja da se dostojno obeleži 50 godina stvaralačkog rada Duška Trifunovića. Celu godinu sam posvetio snimanju svog prvog CD-a sa Duškovim pesmama, a paralelno sam pripremao Svečanu akademiju u Duškovu čast, koja je, uz nesebičnu pomoć nekolicine ljudi, njegovih velikih poštovalaca, konačno izvedena 12.11.2005. godine, u velikoj sali Srpskog narodnog pozorišta. Preko 1.000 posetilaca pratilo je nesvakidašnje predstavljanje Duškove poezije, uz poklon CD sa njegovim novim pevanim pesmama. Bilo je to veče za pamćenje. Od 2006. godine počeo sam da radim na pesmama za decu (i 2008. objavio CD sa njima), pa sam malo usporio rad na Duškovim pesmama. A onda sam se, iznenada, prošle jeseni vratio jednoj Duškovoj pesmi, ”Nigde duše nema”, koja živi u meni više od deset godina  i snimio je zajedno sa braćom Jelić iz YU grupe. Nisam imao velikih pretenzija i mislio sam da je to labudova pesma, kad je Duškova poezija u pitanju. Ali, pesmu su čuli moji prijatelji i ljudi do čijeg mišljenja mi je veoma stalo i svi su, bez izuzetka vrlo pohvalno ocenili pesmu. To me je malo pokolebalo i nateralo da se zamislim, a tačku na moje razmišljanje stavio je Bogica Mijatović, moj veliki prijatelj i drug još iz školskih dana sledećim rečima: ”Druže, ti imaš dug i obavezu prema Dušku da uradiš i drugi CD”. I te njegove reči rešile su sve dileme. Upustio sam se, uz pomoć prijatelja i producenta Predraga Gligorijevića u još jedan, skoro epski poduhvat. Pesme su gotove, snimaju se polako jedna po jedna i očekujem da sve bude gotovo do jeseni i da napravimo promocije bar u Beogradu i Novom Sadu.

Godinama ne živiš u Novom Sadu. Vide li se izdaleka bolje slabosti grada u kojem si proveo tolike godine, vide li se bolje i njegove vrline?

 U Novom Sadu ne živim od jeseni 2008. godine. Neki drugi životni putevi odveli su me u drugi grad, skoro 200 km daleko. Geografija je učinila svoje i retko mu se vraćam. Ali, bez obzira na to, on i dalje živi u meni. Ipak sam u njemu proveo preko pola veka – skoro ceo svoj život. Ipak je on i dalje moj grad. Sa ove prostorne i vremenske distance još mi je lepši i draži. A njegove slabosti niti vidim, niti ih tražim. Naprosto, to je moj osnovni životni stav – da u svemu tražim nešto lepo i pozitivno. Novi Sad je za mene uvek bio najlepši grad od Triglava do Đevđelije i siguran sam da će još dugo biti na tronu, koji je odavno i s pravom zaslužio. Definitivno, Novi Sad će zauvek biti u meni.

Kojim Duškovim stihom bi ovde sažeo sopstveno životno iskustvo? U kojim njegovim stihovima danas najviše ima Branka Pražića?

 Duško Trifunović je za mene najveći pesnik na ovim prostorima. Njegove antologijske pesme prepune su stihova koje su ljudi prisvojili i koriste kao svoje: ”Ima neka tajna veza”, ”Šta bi dao da si na mom mestu”, ”Ne očekuj da te iko razume”, ”Gde bi nam bio kraj”, ”Guraj kume, nije loše”… Ovi i mnogi drugi Duškovi stihovi vrlo često se koriste u običnom govoru. A dva stiha koji najbolje objašnjavaju moje biće su

                                    ŽIVIM SVOJE I NEK DRUGI ŽIVE

                                                              i

                                 DOKLE PEVAM, DOTLE I POSTOJIM