Četvrti Americana Night Festival @ Elektropionir & Zaokret, 04/05.06.2016.

Četvrti Americana Night Festival @ Elektropionir & Zaokret, 04/05.06.2016.

„Ako neće Dukat festivalu, onda će festival Dukatu“ – tako je nekako tog vrelog leta 2012-te Milan Stojanović, filmski producent, odgovorio svom prijatelju, lideru benda Stray Dogg, Dušanu Strajniću Dukatu (čini mi se da znam tog momka odnekud ;)) na njegovu primedbu da ih organizatori slabo pozivaju na festivale. Jeste počelo kao još jedna od bezbroj kafanskih priča koje najčešće ostaju samo priče ali ovoga puta sve se veoma brzo odvijalo. Već u toj prvoj seansi osmišljena je koncepcija – negovanje rock zvuka koji se zasniva na tradicionalnim američkim muzičkim žanrovima (folk, country, blues) i pevanje na engleskom. Ovo drugo pravilo je bilo uslovljeno pre svega željom da se potraži sponzorstvo od Američke ambasade u Beogradu koje je bilo neophodno da bi ovaj projekat uopšte zaživeo. Pomoglo je i to što se baš nekako u to vreme pojavilo nekoliko bendova i kantautora koji su odstupili od i tada i sada dominantnog zvuka u regionu koji se bazirao na ex-yu novom talasu u boljem i ex-yu etno-rocku u gorem slučaju.  Kada je koncept osmišljen bila je samo stvar tehničke realizacije stupiti u kontakt sa potencijalnim sponzorima i učesnicima.

Americana Night Festival
Americana Night Festival

Da skratimo priču, umetnički direktor Doma omladine Beograda Dragan Ambrozić je prihvatio i podržao ovu ideju, američka ambasada je prihvatila da bude glavni sponzor što će biti, kao što će se pokazati, jedno od njihovih uspešnijih sponzorstva ako se zna da je reč „americana“ koja se nalazi u nazivu festivala jedna od retkih reči izvedenih iz reči „Amerika“ koja je u ovdašnjim medijima imala isključivo pozitivnu konotaciju.

Tako je već sledeće, 2013-te godine, u Domu omladine Beograda održan prvi Americana Night Festival. Na istom mestu su održana i sledeća dva izdanja a na pozornicu su se popeli skoro svi pripadnici amerikane i srodnih žanrova ne samo iz Srbije već i iz regiona (Hrvatska, BiH) – Stray Dogg, Wooden Ambulance, On Tour, Ana Ćurčin, Lovely Quinces, Went, JR August, The Mothership Orchestra, Irena Žilić, Jester’s Play. Festival je prve tri godine imao originalnu koncepciju back-to-back nastupa dva izvođača koji su istovremeno na bini i naizmenično izvode svoje pesme. Ovakav način je organizaciono-tehnički prilično zahtevan ali ima svojih prednosti. Pre svega, za publiku je interesantnije, izvođači se međusobno bolje upoznaju i olakšani su zajednički nastupi od kojih su neki bili unapred dogovoreni kao ono zajedničko izvođenje pesme „Tear Stained Eye“ On Tour i Wooden Ambulance sa prvog ili Lonely Boy JR Augusta i Stray Dogga sa drugog Americana Night Festivala, a neki spontani kao jamming Irene Žilić i Mothership orchestra sa trećeg. Ne baš spontano ali i ne baš mnogo pripremano je bilo i spektakularno zajedničko izvođenje Springsteenove pesme I’m On Fire svih učesnika treće Americane. Ne treba zaboraviti ni da je prve dve godine sastavni deo festivala bila i turneja Stray Dogga kroz Srbiju koja je obuhvatila 10 gradova prve i 9 druge godine pa se amerikana zvuk proširio i u unutrašnjost zemlje.

Ove godine se koncepcija festivala znatno promenila. Amerikana zvuk koji festival neguje od osnivanja i engleski kao jezik na kome se peva su ostali ali je događaj produžen na dva dana i promenjeno je mesto održavanja. Nova lokacija, na adresi Cetinjska 15, je trenutno mesto na kome se okuplja najveći broj mladih. Ove promene su delom iznuđene (napuštanje elitnog Doma omladine je  posledica manjeg budžeta ove godine), a delom planirane da bi se do sada sedeća publika malo podigla na noge.

Prve večeri u Elektropioniru nastupile su grupe NLV i My Buddy Moose, druge večeri u Zaokretu kantautori Vladimir Kuzman i Ilija Ludvig.

NLV 2
NLV

NLV nisu više samo akustičarski trio Nikol, Luka i Vedran već su dodatkom basiste i bubnjara postali pravi punokrvni bend. Prethodna dva njihova nastupa kojima sam prisustvovao su mi sticajem okolnosti ostala u bledom sećanju – prvi je bio na prošlogodišnjem gostovanju istarskog Indirekt Festivala u Beogradu kada su nastupali bez ijedne probe sa ad hoc sklepanim bendom u prilično opuštenoj atmosferi, drugi put u februaru ove godine na afterpartyju u dvorani Lisinski u Zagrebu posle nastupa Stray Dogga kada je bila velika gužva i galama i malo ko je obraćao pažnju na njihovu svirku. Ovo je bila prilika da ih prvi put zaista čujem i mogu odmah da kažem da su napravili veliki iskorak u pravom smeru. Bend doduše još nije savršeno usviran i kompaktan, ima tu povremenih iskakanja ali je zato Nikol Ćaćić upravo neodoljiva. Prijatnom spoljašnjošću, odmerenim scenskim pokretom koji se svodi uglavnom na rad ruku i izuzetnim pevanjem prosto vlada scenom. Da ima školovan glas bilo mi je jasno još kad sam prvi put preslušao njihov prvi EP „…and who are you?“ koji im je do sada jedino izdanje – glas joj je tu bio skoro „gothic“ – da može da peva visoko kao retko ko i to je jasno ali u Elektropioniru je pokazala i nešto što je za rock muziku mnogo važnije – spontanost i emocionalno unošenje u pesmu. U rocku nije od esencijalne važnosti tačnost (iako ne škodi!), mnogo je važnije da ti slušaoci veruju. U tome je Nikol ovoga puta u potpunosti uspela. Od publike su najbolje primljene pesme Guide Me Home i Sisters Of The Sun koje očigledno nisu slučajno izabrane za singlove. To bi i trebalo da bude put kojim će ići NLV – melodične pesme, zahtevne za pevanje sa jakim uticajem engleskog folk rocka iz njegovog zlatnog doba sa kraja šezdesetih/početka sedamdesetih a i uticaj Grace Slick i njenih Jefferson Airplane izviruje tu negde iza ugla. Željno iščekujem dalje radove ove obećavajuće grupe.

My Buddy Moose
My Buddy Moose

Od My Buddy Moose čovek uvek, ali baš uvek, dobije ono što očekuje – neiscrpnu energiju i beskompromisnu svirku. Frontmen Luka Benčić koji izgledom i frizurom izgleda kao da je pobegao iz Small Facesa iz perioda Itchycoo Park circa 1967 drži sve konce u svojim rukama. Matko, Ištvan i Jasmin ga u stopu prate. To je bend koji objedinjuje sve ono najbolje što je rock muzika dala – od catchy refrena British Invasion grupa iz šezdesetih, energije protopunk bendova s početka sedamdesetih Stoogesa i MC5, steady rock svirke američkih cow-punk grupa iz osamdesetih, osećaja za baladu country rockera…i oni sami kažu da je Cosmic American Music po definiciji Gram Parsonsa ono što sviraju. U subotu su izvodili miks starih i pesama sa albuma koji treba da izađe na jesen. Po onome što smo čuli, album će biti izvanredan. Retko se desi da zapamtim pesmu posle prvog slušanja uživo kao što mi se dogodilo sa izvrsnom baladom Differences, da i ne govorim o sigurnom hitu koga su i na koncertu a čujem i na albumu otpevali sa ovdašnjom legendom klupske scene Ivanom Smolović – Ikom. Reč je o visokoenergetskoj pesmi Waiting koje se ne bi postidela ni već pomenuta grupa MC5 u kojoj Ika izlazi iz svog manira ali i na tuđem terenu briljira i ponovo potvrđuje da sve što dodirne pretvara u zlato. Definitivno, My Buddy Moose imaju hit!

Nedeljnu akustičnu svirku u Zaokretu otvorio je Vladimir Kuzman iz Buja koji već dugo priprema svoj prvi album. Ako je suditi po onome što smo čuli, biće to jedna od onih ploča koji se sporo zavlače pod kožu ali kad se zavuku ostaju zauvek. Biće to od onih albuma kakve su u svojim najboljim danima snimali Van Morisson i Joni Mitchell. Potonjoj je Vlado i posvetio svoju možda najprijemčiviju pesmu Just Fine koja kao da je outtake sa njenog Hejira albuma. Njegovo sviranje gitare je superiorno, savršena tehnika i savršen osećaj za meru, pevanje emotivno i izražajno pa sve to zvuči veoma lepo i u ovakvoj ogoljenoj izvedbi. Imao sam sreću da čujem i verzije tih pesama snimljene u studiju sa bendom i znatno bogatijim instrumentarijumom i jedino što ću u ovom trenutku reći je da time dobijaju novu, višu dimenziju. Imao je Vlado Kuzman u nedelju u Zaokretu ne tako brojnu ali vrlo pažljivu publiku. Dosta kolega muzičara ga je slušalo i uživalo.

Vladimir Kuzman
Vladimir Kuzman

Da ovogodišnje izdanje festivala ne dobije kolokvijalni naziv „Melodije Istre i Kvarnera“ (do sada pomenuti izvođači su iz, redom, Pule, Rijeke, Buja) pobrinuo se čovek koji ne priznaje jezičke barijere (te večeri je koristio četiri jezika: francuski, grčki, engleski i srpski), koji ne priznaje ni pripadnost određenom polu (lepo mu je stajala ta venčanica, posebno cvetno-voćni aranžman oko vrata!) a kamoli državne granice – čovek čije prebivalište jeste u Beogradu ali kome je mali ceo svet – jedan jedini, Ilija Ludvig! Njegov nastup je kao i uvek veseo i zabavan a bogami ne možemo se požaliti ni da je bio kratak. Ovoga puta me je iznenadio na samom početku sa pravom pravcatom francuskom šansonom sa sve kotrljajućim R. Splet njegovih takozvanih „grčkih pesama“ nije iznenađenje ali jeste nešto što uvek volim da čujem. Kada mu se pridružio bend (to jest, kad je pustio matricu) postalo je još življe pa je publika koja je ostala uživala do duboko u noć…

Ilija Ludvig
Ilija Ludvig

Četvrto izdanje festivala Americana Night je, kao što vidite, glatko preživelo promenu mesta održavanja, koncepta, pa i to što na njemu po prvi put nije nastupio bend-domaćin Stray Dogg ali organizatori već sada treba da počnu da razmišljaju o jubilarnom, petom izdanju. Možda da dovedu neku zvezdu američke Amerikane ili da naprave retrospektivu učesnika od prethodnih godina? Bolje je da ipak tu odluku prepustimo organizatorima koji su pokazali da čak i u zemlji Srbiji, ako si uporan i posvećen, možeš da napraviš nešto iz domena kulture što će da traje više od jednog leta. Dakle, vidimo se na petom Americana Night Festivalu!

Foto: Marija Matić i Uroš Janković

Podelite sa prijateljima
Srđan Strajnić

Srđan Strajnić